Аутор: Игор Вуковић, економиста
Висина минималне цене рада као показатељ економског напретка неке држава не користи се као мера нигде у развијеном свету нити је позната у економској теорији. Демагогијом око подизања „минималца“ служе се државе у развоју како би напуниле пропале државне фондове и показале како се, тобоже, брину за права запослених.
Од 2017. године, када се интензивно почело са подизањем најниже цене рада, нису промењени услови рада. Нарочито у приватном сектору, на који се ова мера и највише односи. Просечна зарада је успорила свој раст, а она би као мера пре требало да се користи. Да не говоримо о медијалној заради и још неким другим модерним категоријама…
Једини ефекат јесте већи притисак на приватни сектор, те веће пуњење разорених државних фондова за пензионо и здравствено осигурање. 2017. било је 330.000 људи на „минималцу“. Данас је тај број 410.000. Да ли је циљ једне економије да што више или што мање људи буде на најнижој заради? Уколико је ова мера добра, зашто се одмах не постави на 80.000? Како то да се за ове 4 године ама баш нимало нису поправили услове за запослене, а да је животни стандард у реалним износима опао?
На Западу се у неким државама поставља минимална цена рада из потпуно другачијих побуда. Да заштити домаћу радну снагу од јефтиније радне снаге из иностранства. За услове рада за најугроженије раднике у приватном сектору неопходно је на првом месту ослободити синдикате, у сваком смислу. Без синдиката који се на прави начин боре за своје чланове нема реалног напретка у условима рада. Наравно, ово би морало да буде праћено другачијом друштвом климом која би подразумевала ниже порезе, мањи државни апарат и подстицање развоја предузетништва и приватног сектора уопште. До тад, настављамо са најјефтинијом демагогијом, у којој учествују сви. И власт и опозиција. Од Вука Јеремића до Александра Вучића.