Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Из истих разлога је и периодично учествовање грађана на парламентарним или председничким изборима у стварности бесмислено. Овде треба додати да су, у пракси, грађанима наметнути људи које на позицију кандидата на изборним листама за парламент постављају политичке олигархије и који немају никакав легитимитет да се налазе на позицијама кандидата за представнике народне воље.
Ово је израженије у пропорционалним изборним системима мада је и код већинских изборних система у пракси обесмишљен читав процес избора постављањем најпослушнијих кандидата који немају сопствену политичку стратегију, тако да се могу веома лако утопити у неолиберални образац, према коме и лево и десно на крају заврши у центру. Политичке олигархије организоване кроз политичке партије се надмећу за власт само до одређене границе. С обзиром да их спаја исти интерес, између политичких олигархија постоји природни прећутни пакт да се утакмица не доведе до крајњих консеквенци јер то никоме не би одговарало. Ово значи да класни интерес на крају увек надвладава сваки други интерес како то показује Массимо Фини у књизи “Поданици”. Наравно да је у оваквој констелацији ствари потпуно бесмислено гласати на изборима јер они нити су општи нити су непосредни, а сасвим сигурно нису засновани на једнаком праву гласа.
Нису општи јер за изражавање општости воље приликом гласања, нажалост, није довољно да сваки грађанин има могућност да физички изађе да гласа на дан избора. За општост воље је важно да грађанин одлуку доноси као појединац! Доносити одлуку која има политички предзнак као појединац значи бити потпуно слободан у изражавању своје политичке воље односно неповезан са политичким партијама и њиховим мишљењима, а опет, довољно информисан о теми о којој треба да гласа. Неповезаност са политичким партијама подразумева да на грађане ни на који начин не утичу ставови политичких интересних групација односно да грађани уопште нису упознати са политичким ставовима ових политичких субјеката. Такође, да би изборни процес могао да се назове општим неопходно је да сваки грађанин буде детаљно информисан, а не детаљно дезинформисан. У пракси правовремене информације о друштвеним кретањима долазе само до врхова политичких странака које их чувају и потом селективно користе за сопствене политичке циљеве. Када информација дође до грађанина путем средстава јавног информисања то значи да је прекасно било шта променити. Постоји перманентни заостатак у дотоку веродостојних информација грађанству и педантна правовременост у дотоку дезинформација, због чега није могуће говорити о општим изборима у елитистичкој демократији.
Избори нису непосредни јер, као што смо видели, за непосредност није довољно да грађанин лично заокружи број на листићу на дан избора. За непосредност је битно да грађанин непосредно доноси одлуке о јавним стварима које се тичу места његовог рођења што у парадигми либералне демократије није случај.
Напослетку, избори, у моделу елитистичке демократије, не почивају ни на једнакости права гласа јер за једнакост, на жалост, никако није довољно да се сваки изборни листић који је исправно попуњен сматра као један глас у математичком смислу. За праву демократску једнакост је неопходно да сваки грађанин има један глас приликом вршења своје функције законодавца док је за једнакост у смислу посредних демократских пракси, приликом избора грађанина у судску или извршну власт, важно да сваки кандидат стоји на почетку изборног процеса на истој почетној позицији, а да се ово стање мења само слободно израженом вољом оних који гласају, а не вољом политичких олигархија. Исто ово је важно и за једнакост гласа како је схвата либерални капитализам, али она је у овом моделу неостварива управо из свих поменутих разлога. Како у пракси елитистичке демократије политичке олигархије уздижу и спуштају кандидате према сопственој вољи, путем медија јавног информисања, то се не може говорити о једнаком праву гласа. Штавише, само постојање политичких групација брише једнакост у његовом зачетку. Довољан је здрав разум да увидимо да не стоје баш сви кандидати једнако на почетку својих предизборних кампања. А ово се односи на кандидате који су представници политичких олигархија. Подразумева се да је кандидовање грађанина који не стоји на таласу политичке олигархије само пуки егзибиционизам у моделу елитистичке демократије какав постоји свуда у свету у моменту писања ове књиге.
Ово значи да парола елитистичке демократије о непосредним и општим изборима са једнаким правом гласа нимало није тачна. Она је само питка и добро клизи у општем недостатку воље да се ствари назову правим именом. Уосталом, ако је Массимо Фини у праву, постоје и важнији разлози ритуала избора од званично прокламованих. Први је ритуалне природе и представља овековечење власти олигархија. Реч је о симболичним праксама које свој узор имају у средњевековним ритуалима који симболишу пренос овлашћења са бога на владара, само што сада легитимитет, наводно, долази од народа, а не одозго. Други је опсена смењивости власти. Наравно да о смени власти нема ни речи јер увек је на власти један део олигархије и само се његови различити делови и смењују на власти. То власт не чини мање олигархијском, али ипак утиче на обезбеђивања социјалног мира кроз нуђење лажне идеје о ненасилној смењивости власти.
Заправо, као замена за непосредну демократију, у језгру пакла либерализма, скован је прикладни израз “непосредни избори”, што би требало да означава скоро исту ствар. Да ли је баш тако у стварности? Да ли је здравој памети грађанина свеједно да ли ће да бира неког професионалног политичара да наводно штити његове интересе или је можда друштвено здравије да грађанин сам, кроз непосредно учествовање у раду скупштине насеља коме припада, доноси одлуке које се тичу његовог живота и живота свих оних које воли? Зашто су нам неопходни политички посредници? Да ли они заиста боље разумеју наше жеље од нас самих или су одговорнији према нашим породицама него што бисмо ми сами то били? Из онога што сам већ изложио као аргументе против, јасно је да је одговор на претходно питање негативан. Како могу постављени чиновници политичких партија да буду одговорнији према нашим судбинама од нас самих? Уосталом, ми грађани их нисмо чак ни слободно изабрали! Они су нам наметнути механизмима који су управо описани у овом делу књиге. Ми смо само натерани да верујемо да смо их изабрали. Реч је о опсенарској природи либералног капитализма.
Из овога је јасно да тврдње које се у либералној теорији неоправдано и сувише често износе о утицају непосредних избора, народне иницијативе, референдума и плебисцита, као облика непосредне демократије, немају много заједничког са стварношћу и углавном се користе у функцији очувања владавине политичких класа. Нетачно је да су непосредни избори, народна иницијатива, референдум и плебисцити – облици непосредне демократије. Истина је да су ови правни институти у креирању наше стварности лажно представљени. Чини се да је право питање из ког разлога?
Зашто би се веровало у референдум и плебисците као коректив посредне демократије, а не у организовање људи кроз локалне скупштине насеља у којима они живе? Да ли су чланови скупштина најмањих јединица локалне самоуправе поданици или грађани и да ли је управо њихово уздизање на ниво грађанина кроз непосредно политичко деловање оно чега се политичке класе највише плаше? Свођење грађанске партиципације у политици само на излазак на изборе, референдум и плебисците значи одржавање човека у статусу поданика.