Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Насупрот феудалним државним системима западне европе, савремени уставни системи капиталистичких држава познају реликте непосредне демократије само у бледим траговима који се, у пракси елитистичке демократије, временом, потпуно губе. Са друге стране, либерална доктрина проглашава за остатке демократских пракси и неке институте који са непосредном демократијом немају никакве везе, као што је случај са општим изборима за народне посланике у парламенту као законодавном телу.
Чини се да здравом разуму не треба превише образложења за тезу да уколико народ није законодавац тада нема демократије! У сваком систему кроз сва историјска раздобља овај принцип треба да буде једино мерило демократије! Свака супротна теза нема много везе са разумом и у директној је функцији потлачивања човека и његовог свођења на поданика. Циљ је издићи се на ниво човека-политичког бића а то је могуће само кроз вековне демократске праксе. Према тврдњама либералног погледа на стварност, уставни институти либералних устава савремених елитистичких демократија, познају референдум, плебисците, народну иницијативу као и опште и непосредне изборе, као “облике” непосредне демократије. Можда је либерално виђење ових уставних института, као облика демократских пракси, претерано? Пре се може говорити о бледим траговима непрепознатљивих фрагмената, од којих неки, као што ћемо видети на примеру општих и непосредних избора за законодавну грану државне власти, нису чак ни то.
Као што је већ речено, савремени правни системи пружају лажне алтернативе непосредној демократији. Свакако да референдум и плебисцит нису и никада не могу бити оружје праве демократије с обзиром да се у пракси капиталистичке посредне демократије нису показали довољно ефикасним средством за спречавање преузимања свих полуга власти од народа и њихово стављање у руке политичких елита. Ово из разлога што грађани у пракси не стављају политичке теме на референдум и плебисците, не састављају референдумска питања и што је можда најважније – не старају се о спровођењу референдумске одлуке односно немају никакве инструменте да своју вољу, изражену по неком наметнутом питању, изврше у пракси на начин који не обесмишљава њихово изјашњавање. Посебно треба нагласити да грађани никако не утичу на след политичких догађаја који доводе до референдумског или плебисцитног питања већ се стављају у свршен чин аминовањем одлуке која долази на крају читавог низа ранијих политичких одлука, у које грађанин, по природи ствари и самој логици индиректне демократије, нема право увида.
Либерална теорија нам каже да, као коректив ових практичних проблема, постоји и институт народне иницијативе који је предвиђен неким модерним уставима. Оно што нам не говоре то је да не постоји спонтано организовање грађана да би институт народне иницијативе уопште заживео у пракси. Грађани се никада у историји човечанства нису спонтано организовали око неког важног политичког и државног питања. Спонтано и директно организовање грађана се у целости исцрпљује кроз демократске праксе непосредне демократије античког типа. Све остало подразумева елитистичку праксу са демократским фасадама у којима се грађани организују кроз политичке партије, а политичке партије води мали круг људи који улази у политичку класу. Јасно је да оваква недемократска пракса поништава општост воље као коначни циљ свих демократских пракси образованих кроз дуг историјски период јер преноси моћ политичке одлуке са народа на само један, безначајно мали, део добро организованог народа. Реч је о класи професионалних политичара који све своје потенцијале улажу у напредовање кроз хијерархију политичких странака. Када једном дођу на врх матичне политичке организације, долази до њиховог повезивања на хоризонталном нивоу са мрежама других вертикалних политичких организација као и међународних и унутрашњих бирократских институција система, након чега у политици остају као плаћеници најчешће до краја радне каријере. И ту није крај с обзиром на јасну тенденцију да и њихови наследници у политичку елиту улазе прескачући степенице бирократске вертикале. То значи да је припадништво политичким елитама у либералној капиталистичкој парадигми у доброј мери наследно друштвено стање.
Овом слоју привилегованих грађана није у интересу да се демократија развија па због тога сву своју интелектуалну снагу троше на одбрану система коме као интегрални део припадају. Колико је бесмислених институција савремених капиталистичких система? Колико је бесмисленог нагомилавања правних правила која компликују живот савременог грађанина до мере да му треба стручно правно знање у свакодневном животу? Разлог је очигледно у тежњи бирократског организма да се развија, при чему, показује тенденцију да потпуно занемарује чињеницу да свој легитимитет црпи од народа и да није сам себи циљ. Правни систем треба да олакша грађанину свакодневни живот, а не да га компликује. Није право само себи циљ! Оно треба да буде у функцији грађанина, а не обратно.
Оно што, нажалост, видимо у пракси је управо супротно овом захтеву. Позитивно право се гомила тако да настаје пререгулација у свим областима друштвене стварности које се тичу малог човека и његовог свакодневног живота. Насупрот томе, у сфери која се тиче банкарског пословања и живота мултинационалних компанија приметан је супротан процес. Реч је о правној дерегулацији ових области друштвене стварности. Оваква дерегулација традиционално олакшава кретање капитала, али уједно доводи и до тешких и дубинских економских криза које се циклично понављају. Ове кризе даље, стварају услове за клијање екстремистичких погледа на политичку идеологију схваћену као политичку стратегију сналажења у новоствореним друштвеним условима. Другим речима, сваки пут када настане економска глобална криза са собом носи ново семе раздора и неразумевања између друштвених група па чак и целих народа. Када ова неразумевања прерасту у хронично стање тада се ствара потенцијално опасна ситуација за глобално друштво. У моменту писања ове књиге раздор који постоји између севера и југа једнако је безнадежан као и раздор који постоји између разних друштвених група и њихових религијских интерпретација у сва три прстена капиталистичке економије. Реч је о раздору и неразумевању тако великог потенцијала да са собом носи реалну опасност од масовног истребљења читаве врсте.
Не постоје докази у прилог тврдњама неолибералне теорије о спонтаној народној иницијативи, али постоји много доказа за тезу да институт народне иницијативе, исто као и уставни институти референдума и плебисцита, не функционишу у стварности као облик непосредне демократије већ се вешто користе од стране политичке класе као фасада демократије. Теоретичари неолиберализма на овом месту истичу функционисање Швајцарског уставног система у смислу практиковања наведених уставних института односно наводних облика непосредне демократије, али чини се да овај изоловани инцидент ипак нема тежину какву му неолиберални писци придају, а свакако нема тако важан утицај на глобални систем.