Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Култ личности је термин који означава некритичко наглашавање и обожавање политичке личности као непогрешивог вође. Тај термин је остао укоријењен до дана данашњег у многим државама и у многим народима. Тамо гдје је био присутан култ личности, ту су биле слабе институције или су само формално постојале. Државе које су неговале култ личности никада нису доносиле било какву стабилности на унутрашњем и спољашњем нивоу осим док је та једна личност била у животу.
Оно што одликује култ личности односно самог вођу није искључиво његова ауторитарна личност. Његови савезници који га одржавају на власти су прије свега покорени медији, све гране власти и структуре из свијета криминала. Оно што све те структуре повезује јесте покорност вођи. Наспрам јаког култа личности стоје слабе и покорене институције државе које само у формалном смислу постоје. Двадесети вијек је био вијек култа личности који нису дјеловали само на једном простору или заузимали само један политички простор. Многе аутократе, диктатори и неприкосновене вође су на власт долазили када је постојећи поредак био исувише слаб и неефикасан да се суочи са екстремима. Најочигледнији примјери за такво нешто можемо видјети у Вајмарској Републици и Краљевини Италији између два велика рата. С друге стране, многe аутократе, диктатори и неприкосновене вође су на власт дошли путем револуције која никада није прошла без оружаног сукоба. То је карактеристично за државе које су постале комунистичке и за оне државе које су биле колоније западних држава. Иако су долазили на разне начине на власт, и једни и други су опстајали уз репресивни апарат, уништавање друштвене и политичке опозиције, формирањем гулага, прогонством и забрањивањем политичких странака.
На Балкану култ личности је дошао након Другог свјетског рата. У послијератној Југославији, Јосип Броз Тито се наметнуо као неприкосновени вођа који је побиједио у Рату све своје непријатеље. За његов долазак на власт је ипак прије свега био кључан спољашни фактор. Све велике силе су подржале његов долазак на власт што је представљало мјеру компромиса између Истока и Запада. Ипак, врло брзо долази до сукоба са СССР-ом и Стаљином. На монтираним судским процесима многи чланови Информбироа су осуђени на тешку робију као реакција на њихову везу са Совјетским савезом. Парадокс је био у томе што је комунистички режим у Југославији радио исто оно што се дешавало годинама раније у Совјетском савезу, оснивани су затвори на напуштеним и удаљеним мјестима. За то су између осталих били намијењени затвор на Голом Отоку и на Светом Гргуру. На тај начин је Тито добрим дијелом успио да се ријеши нелојалних чланова унутар странке али ће чистке услиједити и у наредним годинама. У исто то вријеме, мијењају се имена градова по Југославији у име „највећег сина наших народа и народности“. Најизразитији примјер тога је била данашња Подгорица која је и тада била главни град, а која је промјенила име у Титоград. Цијели државни систем је био подређен једном човеку и његовом лику и дјелу, а то најбоље показује чињеница да су у школама постојали „Титови пионири“ и да је у свакој основној и средњој школи била окачена његова слика.
Уз толико наглашено величање лика и дјела Јосипа Броза Тита је ишла и брутална репресија која је свој врхунац доживјела 1968. године. Те године су главну ријеч у демонстрацијама имали студенти који су били против такозване „црвене буржоазије“. Иако је је Јосип Броз Тито након седмог дана блокада факултета и универзитета рекао да су студенти управу, суштински се ништа није промјенило на боље. Студентске демонстрације ће бити и деведесетих година, али и у двадесет првом вијеку. Репресија коју је спроводио режим СФРЈ није заобишао ни универзитетске професоре. Највећу цијену је поднио Михаило Ђурић који је био професор Правног факултета у Београду и који је критиковао амандмане на устав из 1971. године. Професор Ђурић је упозоравао на то да се новим амандмани Југославија претвара у конфедерацију, а да ће успостављање двије покрајине на простору Србије довести до распада државе. Епилог његовог дјеловања су били прогон са факултета и затвор. Лажни привид „братства и јединства“ на који су искључиво насели Срби. Док су сви други радили на јачању националних интереса својих народа или измишљали неке нове нације, Срби су били у подређеном положају. Прича о великосрпској хегемонији у Југославији пада у воду када се види колико је Титов култ био заступљен међу Србима.
На заласку постојања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије као државе створена су два лидера која ће обиљежити крај СФРЈ. То су били Слободан Милошевић у Србији и Фрањо Туђман у Хрватској. И један и други су од себе хтјели да прикажу као осниваче својих држава, да прикажу себе у суперлативу. У Србији је за то био потребан потпуни обрачун са опозицијом која се налазила како на десном политичком спектру тако и на центру. У Хрватској је за то било потребно помирење црне и црвене Хрватске и дефинитиван обрачун са Србима. Култ личности Слободана Милошевића је пратила потпуна контрола јавног простора, медија, културних и научних институција. Врло брзо након што је изабран на водећу функцију у држави, тадашња опозиција одржала велики протест 9. марта 1991. године. То су до тада биле невиђене демонстрације наспрам којих је била не само полиција већ и тенкови ЈНА. Брутално разбијени протест је био само један у низу током наредних девет година. Врло брзо се распламсао грађански рат у Југославији што је додатно утицало прије свега на прилике у Србији. Умјесто да грађански рат хомогенизује политичке прилике у Србији, он их је само још више распламсао. Рат је додатно погоршао ионако тешко стање. Међународна изолација која је праћена тешким економским и политичким санкцијама, као и политичке прилике у самој држави су владајућем режиму омогућиле да се без обзира на све проблеме споља, додатно обрачуна са наводним унутрашњим непријатељима. Локални избори који су одржани 1996. године су потпуно промјенили судбину Слободана Милошевића и његове личне власти. Наиме, студентске демонстрације које су трајале током 1996. и 1997. године су скренуле пажњу међународне јавности на прилике у Србији. Оно што је значајан исход тих демонстрација јеесте да су бројни велики градови прешли у руке опозиције што је додатно омогућило бржи и ефикаснији пад личне власти Слободана Милошевића. Сумрак Милошевићеве политике и крај култа личности је било повлачење војске и полиције са Косова и Метохије. То је била чињеница која није могла бити занемарена.
Засићењем владавине СПС-а, а поготово Слободана Милошевића, је изнедрила нове, такозване петооктобарске лидере, прије свега Зорана Ђинђића. Пошто је дошло до смјене власти, направљена је иста грешка као и у случају Слободана Милошевића. Иако је покушано да се ослободе институције, прије свега судство и тужилаштво, оне ипак нису биле довољно утемељене да би избјегле притисак политичких актера. Режим Зорана Ђинђића је предузео готово револуционарне кораке када је ријеч о својим политичким противницима. То се најбоље види на примјеру Слободана Милошевића који је испоручен Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију ван сваке одлуке суда. Сукоб на релацији Ђинђић-Милошевић је додатно поларизовао „прву“ и „другу“ Србију. Резултат тако поларизованог друштва је било убиство Зорана Ђинђића 2003. године. Оно што је услиједило након тога јесте ванредно стање и чувена полицијска акција „Сабља“ у којој су нове, демократске снаге биле баш сабља против својих политичких противника. Након убиства премијера Србије, изродио се један другачији култ личности, култ убијеног човјека. Сви који су припадали Демократској странци и њеним производима су упорно говорили „Зоране, нисмо те заслужили“, „Зоране, био си управу“. Демократска странка је док је владала до 2012. године, направила снагу на убијеном човјеку, направила је култ ожалошћене странке која је поднијела највећи терет. Сва непочинства ДС-а, небрига о државним и националним интересима, фасадна демократија, штетне приватизације, лоповлук локалних лидера, све је то остављено по страни. Политичке елите које су припадале Демократској странци више од двадесет година конструишу приче „шта би било кад би било“ и да нису успели да успоставе јаке институције, уместо јаког лидера.
Све оно што је било лоше за вријеме владавине побједника петооктобарских промјена, мислило се да ће исправити СНС који је дошао уз помоћ СПС-а на власт. Ипак, култ личности није био изузетак већ правило. Врло брзо се могло наслутити да ће политичка моћ оличена у Александру Вучићу створити другачији, до тада невиђени друштвено-политички амбијент. Министар одбране и први потпредсједник владе, премијер, предсједник државе, предсједник странке, државник, владалац. Ништа од тога. Оно што одликује политичку страну Александра Вучића може стати у једној његовој реченици коју је недавно изјавио на једној од својих бројних конференција за новинаре ,,Мене не интересује сутра, мене интересује шта ће да се пише за двадесет година у књигама какав сам био председник“. Таква изјава није једина у последњих дванаест година, безброј их је. Ипак, сада је потпуно јасно да своју владавину не жели да представи оном француском реченицом ,,Држава, то сам ја“ већ жели да је представи као нулту тачку. А та нулта тачка једноставно значи да је само он тај који је заслужан за све добро у Србији и да она не би постојала да није њега. За све оно што је лоше, други су криви, а прије свега бивши режим. Јер када постоји замишљени непријатељ који је поражен, он заправо постоји како би се хомогенизовало бирачко тијело јер се нема шта ново понудити истом. Спољна и унутрашња политика, бројне афере и скандали људи из сопствене странке, мегаломански пројекти, непостојећа демократија и фасадни национализам, све је то небитно јер је идеологија и политика постао један човјек. Медији служе да се што већи слојеви друштва саберу не око државе већ око једног човјека. У систему само формално постојећих институција, институција једног човјека је изузетно опасна, поготово за државни и уставни поредак.
Јосип Броз Тито је Србима „продао“ причу о „братству и јединству“, Слободан Милошевић о томе да „руше Милошевића због Србије“, Зоран Ђинђић да је демократија само фасада у борби против политичких противника, а да је Александар Вучић оснивач Србије и да након његовог одласка Република Србија неће ни постојати. Ако српски народ жели да постане озбиљан и да живи у уређеној и озбиљној држави, мора прије свега из главе избацити тезу да је култ личности једина исправна ствар.