Опозиција је углавном неспособна за било шта друго осим за мале дилове са Вучићевим режимом и велике међусобне свађе унутар ње саме, каже у интервјуу за наш интернет портал Нација политички аналитичар Драгомир Анђелковић.
Зашто су студенти као несумњива политичка бића, отпорнија и ефикаснија од дугогодишње опозиције?
Дугогодишња опозиција је део нашег до краја контаминираног система. Прилагодила му се да би опстала. Вучић, у околностима када изборна места нису покривена камерама, а многи опозициони „посматрачи“ су уцењени или поткупљени, директно краде на изборима (убацивање гласачких листића у кутије, прерада постојећих, итд). Намешта их и индиректно, у условима медијске доминације коју има, злоупотребе буџета, инструментализације полиције и БИА, застрашивања пословног света како не би финансирао никога другог осим њега. У таквим околностима и они опозициони лидери који не раде за српског спин диктатора или његову политичку полицију, са њим посредно или непосредно праве низ прљавих комбинација. Без тога он би се потрудио да њихове партије буду потпуно маргинализоване, а док седе у Народној скупштини или на други начин имају неки друштвени значај, ти лидери се надају да ће једног дана дочекати својих пет минута, када ће се поново делити карте власти у Србији. За разлику од њих, студенти тако не калкулишу. Они желе одмах да се сруши наш накарадни аутократско-мафијашки систем, а не да у оквиру њега нађу своје место и чекају да у будућности добију нешто више. Штавише, студенти и немају лидере, већ се одлуке доносе колективно-демократски. Тако се спречава кристализација „адреса“, на које могу да буду усмерене режимске уцене, притисци или непринципијелне понуде. То што су створили мрежу која је непоколебљиво антисистемски оријентисана, што онемогућавају да на површину испливају политички трговци и шибицари који би егоистично узурпирали оно што је резултат заједничког рада, те стога што су паметно поставили ствари тако да функционише неисцрпни генератор протесне енергије – студенти су створили отпорну и ефикасну, неформалну организацију, која први пут после 13 година јако угрожава Вучића. Што се тиче поменутог „генератора“, да он не остане недефинисан, њега чини ведри дух политичке игре. Студенти делују са ентузијазмом, као да се забављају, без патетике и оптерећујуће сујете, и то их носи ка успеху. За разлику од наше мрзовољне, посвађане, користољубиве и стерилне опозиције, они су насмејани, добронамерни и уверени у успех. Док Вучића не третирају као опаку бабарогу, већ као малог балканског немоћног преваранта. То је рецепт за студентски успех, а Вучићев неуспех.
Да ли се након оставке Владе Србије може очекивати смиривање тензија или додатна ескалација сукоба?
Влада Србије за сада није у оставци, већ је оставку поднео премијер. Тек када њу усвоји Скупштина онда она постаје званична, тј. влада доспева у стању оставке. За сада није заказана ванредна седница Скупштине. Режим очито чека редовну седницу почетком марта. Тако развлачи ствари како би што касније почео да тече рок од 30 дана за формирање нове владе од стране постојеће Скупштине или расписивање избора за нову. То говори какве су Вучићеве намере. Све у вези са „падом“ владе је превара како би купио време. Прво, покушао је тако да смири протесте, што није успео. Друго, иза кулиса проба да убеди део опозиције и других актера на друштвено-политичкој сцени, да прихвате нову владу која би била формирана, а он би је суштински контролисао, као решење. То би била нека лажна напола експертска влада, у којој би било и људи од поверења неких Вучићевих опонената. Али он би задржао пуну контролу над полицијом, БИА, финансијама и не би битно били промењени изборни услови. Тиме ништа не бисмо добили, а диктатор би преварио грађане. Пошто је мало вероватно да се и то догоди јер је опозиција свесна да би изгубила свако поверење грађана на ред долази трећа ствар. Вучић покушава да све и свашта пресипа из шупљег у празно, да делује да је спреман на дијалог и уступке, како би пролазио месец за месецом у причама око владе и избора. Нада се да ће се током тог времена студенти уморити, њихови родитељи забринути што им деца „губе време“ док они плаћају станове и издржавају их у Београду или Новом Саду, а свет преусмерити пажњу са Србије. То су само неки од елемената на Вучићевој листи наде, али уверен сам да од ње нема ништа. Студенти ће додатно интензивирати протесте и пореметити диктаторове планове. До сада су показали да својом креативношћу иду пар корака испред и стално му намећу игру у којој се он оклизне, иако тврди да је далековиди шахиста.
Тренутни протести су најдуготрајнији протести последњих 13 година. Колико су изнуђени потези ослабили постојећу власт?
Постојећи систем власти је у најцрњем смислу апсолутистички. Вучић је противуставно узурпирао све институције и окружио се пуким извршиоцима његове воље. Спољни круг његовог механизма власти чини мафија са којом је повезан до те мере да представља шефа конфедерације српских картела. У таквом накарадном систему, када се диктатор – иначе психолошки врло лабилан колико год да је способан за мрачне активности – нађе под великим, за њега оптерећујућим притиском, настају проблеми. Систем постаје напола паралисан и конфузан, те долази до грешке за грешком које убрзавају његово урушавање. Огроман успех студената је у томе што су му наметнули брзу игру на клизавом терену који не познаје са актерима које не може да купи. На то Вучић није навикао, и како се до сада показало, у томе се лоше сналази. Само треба наставити са таквим приступом, уз стално убацивање елемената које није у стању да предвиди и он ће пасти.
Како оцењујете рад опозиције? Да ли би њихово учешће у студентским протестима додатно оснажило овај бунт или не?
Опозиција је углавном неспособна за било шта друго осим за мале дилове са режимом и велике међусобне свађе. Држи се, очито, онога што произлази из народне изреке: „седи ди си, ни за ди си ниси“. У студентске протесте није много веровала, нити је стартно била вољна и у стању да им много помогне, али сада када је видела колики им је домет, гледа да их искористи за себе. Верује да ће студенти ослабити Вучића, а онда ће они, лукаво, преузети ствар па ће се са њим нешто договорити. За ту сврху им, поготово оном такозваном прозападном делу опозиције, користе наводни неприкосновени „ауторитети2, које неки медији бесомучно гурају као алтернативу Вучићу. Грађани су разочарани у опозицију, а верују у студенте. Они опет нису политичи фактор. Ево магичног решења: ПроГлас. Та бајка неће проћи у Србији где је 80% грађана национално оријентисано, што по свему судећи важи и за студенте. Круњење Вучићевог режима до кога су они довели неће моћи да искористе они који би да га се с правом решимо, али без икаквог моралног или другог основа, желе да се настави његова велеиздајничка политика по питању Косова, НАТО, Срба у региону, културно-идентитетске политике у Србији. Студенти очито то неће дозволити, као ни то да они који годинама нису у стању сами ишта да ураде на плану рушења Вучићеве диктатуре, отму плодове туђег рада на том плану. Све речено не значи да је читава опозиција токсична. Ту свакако има појединаца и организација које могу да допринесу бољитку Србије, али у овој фази једино што има смисла да и они раде јесте да следе студенте. Пали су на досадашњим испитима па нека слушају оне који га врхунски полажу.
Да ли је Народни покрет уствари сакривање Вучићеве слабости? Како тумачите одређене дисонантне тонове унутар СПС-а?
Тај свој најављени покрет Вучић је дуго чувао као адут за црне дане. Када процени да је рејтинг СНС-а доста пао, а иду избори, намеравао је да ту партију и њене коалиционе партнере препакује у нову амбалажу, допуњену са неколико „угледних“ формално нестраначких личности. док је Вучић калкулисао када све то да уради, цела прича је изгубила значај. Данас када се види његова велика слабост, ни стари коалициони партнери, до јуче његови слепи послушници, неће више са њим да иду у покрет, а камоли да је реално да и уз нуђење великог новца привуче икога са кредибилитетом ко са њим већ није у чамцу. Покрет који сада можда и направи неће бити само превара, што би био и раније, већ и врло смешна карикатура. А што се тиче СПС-а, партије искусних превараната, ту би се и Дачић окренуо од Вучића да може. Али не може не због тога што се и даље плаши уцена аферама типа „Кофер“ или нечим сличним, већ зато што чланство и функционери те партије њега сматрају најодговорнијим за тотални пад популарности социјалиста. Својим бесрамним служењем Вучићу, Дачић је до тога довео. Свестан тога, он се и даље држи Вучића у нади да ће га он сачувати на челу СПС-а, али због комешања унутар те партије, не сме да је уведе у покрет који је синоним за СНС. Превирање у СПС-у ће се још неко време наставити, али пропорционално слабљењу Вучића, све ће бити ровитија позиција Дачића. Када га социјалисти смене са свог чела, верујем пре нових избора, они ће на њих скоро сигурно ићи контра Вучићу, а не у заједничком покрету са њим. Пацови увек беже са брода који тоне, тим пре ако су их на том пловилу претходно и интензивно тровали када је капетан, као у чувеном Орвеловом делу („Животињска фарма“) и сам исти као они којима влада, процењивао да му то користи.