Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Уопштено говорећи, са аспекта демократских пракси, период феудалног начина привређивања није представљао мрачно доба, као што се често у либералној доктрини каже за свеопште друштвене учинке средњег века. Управо супротно. Феудализам је очувао и развио демократске праксе на нивоима сеоских локалних заједница у подручју западне европе.
Ако се мора закључити да је концепт античке демократије подразумевао владавину слободних грађана, који су чинили скупштину и доносили у њено име најважније државне одлуке, тада се за феудални систем привређивања мора приметити да су остаци непосредне демократије још увек снажно изражени у постојању сеоских скупштина у западноевропским државама. Наравно, овде је реч само о остацима јер су у питању надлежности које је централна власт свесно остављала најмањим јединицама локалне самоуправе, као неку врсту вентила, који је, са једне стране, требало да умањи нетрпељивост према централној власти, кроз ограничавање снаге и утицаја локалних феудалаца, а да, са друге стране, растерети државну бирократију додатног рада кроз вршење послова локалне самоуправе. Дакле, може се закључити да су разлози очувања и реафирмације демократских пракси у средњем веку били претежно практичне и политичке природе и да нема у феудалном начину привређивања ничега толико специфичног и довољног за закључак да се демократске праксе и феудализам слажу у смислу да једно стање нужно подразумева постојање другог.
Сеоске западноевропске скупштине, које су чинили најстарији мушкарци из сваке куће, су доносиле одлуке о стварима које се тичу свих док су приватне ствари биле у сфери одлуке појединца на кога се та ствар односи. Ово је најближе што се у условима феудалних друштвених односа могло прићи античком моделу непосредне демократије. Сеоске скупштине су имале значајну аутономију с обзиром да су одлучивале о најважнијим питањима која су се односила на село. Тако, сеоске скупштине су имале изворне пореске надлежности и свуда су бирале сопствену извршну власт која је за задатак имала да у праксу сеоског живота имплементира одлуке донете на скупштини села. Са оваквим демократским праксама се нагло прекинуло пред француску буржоаску револуцију када је, под притиском нарасле политичке моћи буржоазије, краљевским декретом био уведен принцип посредне демократије, како нам то на себи својствен начин открива Массимо Фини у свом делу “Поданици”, које на нови и јединствен начин потпуно излази из окова парадигме либералног капитализма и ствари поставља у сасвим нову перспективу. Од тог момента у сеоске скупштине су улазили само изабрани представници сељака, са чиме се у континуитету наставило до данас. Елитистичка демократија је однела коначну победу јер се савршено уклапала у либерални поглед на нову стварност. Она је постала најмоћније оружје и највећа опсена либерализма. Уз њену помоћ либерализму је било лако да спакује у допадљиви пакет све остале правне и политичке конструкције на којима почива. Главна коцкица ове идеолошке слагалице се најзад трајно уклопила и са француском буржоаском револуцијом омогућила новој буржоаској класи да већ постигнуту економску моћ најзад претвори и у политичку моћ те постане политичка класа са апсолутном моћи да се постави изнад законодавца и да твори право које касније не сме да буде погажено од стране поданика. Разуме са да је све ово постигнуто уз паролу да је то народна воља с обзиром да народ, преко правом регулисаног института избора, бира своје представнике у тело које доноси законе па се свака одлука тог тела поистовећује са вољом народа. Тако је божију вољу средњега века заменила парола народне воље. Она је народна колико је и она пре ње била божија. Дакле, ни мало. Ова јефтина мисаона гимнастика превиђа све оне ствари на које се у овој књизи указује у свакој њеној реченици. Циљ овог указивања јесте развијање алтернативног погледа на друштвену стварност и покушај искорака изван владајуће либерално капиталистичке парадигме.
Слична ситуација, у смислу аутономије у односу на централну власт али не и у смислу реликата демократских пракси, је била и са западноевропским градовима у средњем веку, са разликом да је структура становништва и локалне власти тамо била другачија, а да су само мотиви централне власти по питању мање или веће самоуправе били исти. За разлику од села, градску општину на западу европе одликује снажна трговинско-занатска привредна пракса, посебни судови који примењују делимично сопствено право градске општине, као и мањи или већи степен самоуправе у односу на централну власт. Самоуправа се у градовима не рефлектује непосредним демократским праксама као што је то случај са селом. Структура становништва у средњовековним градовима западне европе се суштински разликује у односу на структуру античког града. Док у античком граду не постоје еснафи, средњевековни западноевропски град карактерише богато разгранавање различитих слободних удружења. Ова разлика је, пре свега, резултат чињенице да се антички град налази у простору робовласничког начина производње, где нема места за развој еснафа односно за институционално повезивање трговаца и занатлија, док средњевековни град са својим моћним еснафима постоји у феудалној парадигми начина производње, која, са својим утицајним еснафима, не би дозволила стварање додатног друштвеног слоја робова, чији би се бесплатни рад суштински јавио као нелојалан конкурент слободним занатима, на шта нам указује Маx Вебер у једној врсти анатомије средњевековних насеља садржане у његовом делу „Град“.
Дакле, пре се може говорити о локалној самоуправи у време феудализма него о локалној самоуправи у данашњем времену и то посматрано не само са аспекта западноевропских села већ и са аспекта западноевропских градова. Ако је централна власт прихватала чињеницу да локално становништво само одлучује о питањима која се тичу њихових насеља, тада се поставља питање да ли је феудални систем производње у начелу подржавао демократију на локалном нивоу?
На овом месту треба истаћи да нема доказа да је централна власт у феудалном периоду проглашавала ове остатке демократских пракси за неку врсту идеала за који појединци треба да положе жртву када то систему одговара. За разлику од овога, либерална доктрина се вековима позива на наводну чињеницу да заштита елитистичке демократије захтева жртву сваког појединца како кроз давање пореза у временима мира тако и кроз учествовање у општој бесмисленој погибији у временима ратова. Позивање на патриотизам и одбрану демократије видимо увек и посебно изражено код најбогатијих земаља у периоду капитализма. Па ипак, овде нема ни говора о патриотизму и одбрани демократије из једноставног разлога што демократија у капитализму не постоји. А како ћемо ускоро видети, изгледа да она у капиталистичком начину привређивања либералног модела и не може да постоји.
Дакле, мотиви на које се савремене државе позивају када захтевају жртвовање појединца су лажни. Они, додуше, постоје, само се не налазе у патриотизму кроз одбрану демократије већ у покушајима да политичке класе у међусобним сукобима, који се еуфемистички називају ратовима између нација ( као да апстракције односно правне и политичке конструкције уопште могу да ратују ), овладају тржиштима и изворима енергије и створе економске монополе односно пруже капиталу најефикаснију заштиту. Ова потреба да се створи сигурно уточиште за светски капитал била је извор свих великих оружаних сукоба погрешно називаних у историји ратовима између држава и народа, у којима су страдали поданици који су погрешно називани војницима, у име лажи која је погрешно означавана као одбрана вредности. У савремено доба та вредност је најчешће – “демократија”. Дакле, данас се гине са демократијом на уснама.
Не би био далеко од истине закључак да је феудализам познавао непосредну демократију као и да је није систематски гушио јер није имао исте премисе као његов наследник – капитализам. Феудализам није веровао да је привредни раст највиши циљ који не сме да угрози нешто тако банално као што је непредвидљивост народне воље. Штавише, изгледа да привредни раст у време феудализма није ни постојао, што би могло да значи да није постојала ни друштвена свест о неопходности његовог успона као цондитио сине qуа нон свеопштег друштвеног прогреса, о чему на аналитички и конзистентан начин сведочи Пикетијев „Капитал у 21. Веку“. За разлику од капитализма, феудализам није проглашавао за врхунске вредности непостојећа друштвена стања. Зар је толико чудно тражити од капитализма да не уздиже демократију на ниво идеала када она у овом историјском периоду уопште не постоји? Зашто капитализам јавно не афирмише стални раст као највишу друштвену вредност и најважнији циљ који треба постићи по сваку цену, па макар и по цену затирања демократије? Уместо својих правих циљева, либерална капиталистичка доктрина, уз помоћ елитистичке “демократске” праксе као свог оружја, званично проглашава чисте правне конструкције као највише друштвене вредности. Уместо бесконачног привредног раста, званично је устоличена владавина права у стању везивања са елитистичком демократијом. Оно што нам либерално-капиталистичка парадигма прећуткује вековима сада је видљиво свакоме ко се усуди да погледа изван оквира владајуће идеологије. Данас је јасно да је владавина права само супституција за једнакост! Прави циљеви се, наравно, увек држе далеко скривени од народа, јер је управо такво стање дубоко у природи елитистичке демократије као либералног оружја. Мој предлог јесте замена застарелог оружја и рестаурација непосредне демократске праксе на нивоима најмањих јединица локалне самоуправе. Овај процес би морао да буде глобалног домашаја да би остварио свој пун капацитет и довео до жељених и неопходних промена политичке стварности за којима жудимо. Дакле, парадоксално, постављањем овог захтева се заправо тражи наставак процеса модерности, који стоји у темељима либерализма, све до тачке када ће систем попримити савршенији облик примеренији људској природи. То ће означити заокруживање његовог природног животног циклуса и еволутивни скок на следећи ниво стварности.
Феудализам се, како смо видели, делимично ослањао и на директну демократију као остатак прошлости који треба неговати али и као практично добро решење које и из овога разлога не треба укидати. Да ли је овакво ослањање на непосредне демократске праксе могуће и у капитализму и, ако јесте, под којим условима?