Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Крајем петнаестог века на историјској сцени започиње процес смене феудалних производних односа капиталистичким начином производње. У језгру капиталистичких производних односа настају, најпре, две међусобно супротстављене политичке идеологије – либерализам и конзервативизам, а нешто касније и трећа, њима супротстављена идеологија – социјализам.
Конзервативци се пре француске буржоаске револуције противе новој ситуацији која настаје као производ модерности. Реч је о идеји према којој је краљевска власт смењива. Након француске револуције конзервативци коригују став у погледу смењивости краљевске власти прихватајући диктат реалности и идеју да легитимитет краљеве власти не долази од бога већ да епицентар суверености треба тражити на неком другом месту. Са овим ставом они се изједначавају са либералима. Међутим, између ове две идеологије у настајању долази до размимоилажења по питању на ком месту се тачно клица суверености у стварности налази. На овој историјској тачки постигнута је сагласност између две идеологије да основ државне власти не долази од воље богова, али није још било сасвим јасно куда треба скренути поглед уолико небо више није предмет посматрања.
Из основне разлике у вези са носиоцем суверености настају и друге разлике између традиционалних идеологија. Док конзервативци у капитализму, након коначног рушења феудализма, као носиоца суверености схватају традиционалне друштвене групе и еснафе, либерална политичка мисао за носиоца суверености проглашава грађанина односно народ, али схваћен као збир индивидуалних физичких лица. Социјализам, који се на политичкој сцени јавља релативно касно, средином 19. века, слично либерализму, види народ као носиоца суверенитета, само без појединца као основног носиоца већ народ in abstracto.
Од самог настанка, либерална варијанта капиталистичког обрасца је била у предности и временом је постигла стање у коме се остале две идеологије не надмећу са њом да би је смениле на сцени политичких идеја и стратегија већ да би се у њу утопиле и тиме је освежиле дајући јој додатну снагу и легитимитет. Тако, протеком времена, настају изрази леви и десни центар, као еуфемизам за стање у коме је на политичкој сцени, заправо, само једна идеологија.
Свака од ове три традиционалне политичке идеологије осмишљава читав систем правних конструкција, које за циљ имају заштиту носиоца суверености. Либерализам, као победничка парадигма, уз помоћ елитистичке демократије, проглашава себе за заштитника грађанина-појединца, који је, уједно, и носилац дела суверенитета. Дакле, циљ свих правних конструкција либерализма је, испочетка, био да заштити сваког појединачног грађанина сваке државе на планети, као носиоца дела суверенитета. Овај циљ, временом, доживљава мутацију па систем правних и политичких конструкција, еволутивно, преузима функцију заштите владајуће класе, уместо првобитне – заштите појединца као носиоца дела суверености.
У овом процесу мутације циља, који је нова историјска позорница поставила пред владајућу идеологију, кључну улогу је одиграла елитистичка демократија која се у политичкој филозофији еуфемистички назива и либералном демократијом. Ова лажно представљена појава, у либералној парадигми, се нужно јавља уз појам владавине права са свим правним конструкцијама које његова садржина подразумева, а међу којима централно место заузима идеја људских права. Подразумева се да садржину и број људских права као и њихов домашај кроји победничка политичка идеологија, а у нашем случају то је либерални поглед на нову друштвену стварност, насталу након француске буржоаске револуције. Овај друштвени процес се одликује стварањем лажних алтернатива једнакости између људи. Правне конструкције почињу да служе за очување акумулираног богатства у рукама малог броја људи. Са друге стране, доминантна политичка филозофија их представља као алатке којима либерализам ставља све људе планете у исти почетни положај. Реч је о опсенама либерализма у коју спада и сама елитистичка демократија будући да је и она само лажно представљена алтернатива правој демократији античког типа.