Доста је било и вештина прилагођавања

Аутор: Огњен Бојанић, студент

Од увођења вишестраначја, дакле у протекле 32 године, даске српске политичке позорнице запамтиле су многе велике комаде кроз које су стасавали прваци српског народа. Да би свака представа успела и оставила утисак на публику поред главних јунака вазда је било потребно, да неко ко тумачи наизглед споредну улогу на кратко заблиста.

Током самодржалачке власти Слободана Милошевића готово сваки комад (изборни циклус) имао је свог небрушеног дијаманта од младе радикалске наде Војислава Шешеља који је зарад политичког профита неретко под кокардом кокетирао са петокраком, преко Аркана жељног да своје работе на фронту капитализује у политици па све до Југословенске левице која је за Милошевића била више од странке, више од партнера, готово налик неком ретроактивно добијеном миразу. Наредна епоха српске политичке историје у којој су преовладавали тонови жуте и плаве боје била је обележена повратком или боље речено реинкарнацијом старих, постојаних актера али далеко од тога да и тај период није упамтио своје бисере. Подела ДОС-а била је готово идеална за стварање низа реформаторских, проевропских, неолибералних странка међу којима су неке по злу упамећене због своје економске политике или чија се политика косила не само са националним и државним интересима већ и са здравим разумом. Афирмација и уздизање маргиналних политичких актера и улога свој зенит достигла, током последње деценије, у режији напредњачке власти која је упоредо спроводила и системску атомизацију сваког иоле опасног политичког такмаца. Тако је стоврен терен који је био идеално плодно тло за ницање низа различитих, дискутабилних политичких опција које су се неретко својим програмима постављале на саме крајеве политичког спектра. У тако формираном системском, контролисаном хаосу било је и оних, попут Саше Радуловића и његовог покрета, а сада странке ,,Доста је било’’, који су себи допуштали и мале идеолошке акробације зарад остваривања некаквог политичког капитала.

Покрет ,,Доста је било’’ још од свог оснивања 2014. године, као и готово све партије у Србији, у многоме је зависио од популарности свог лидера Саше Радуловића. Широј јавности Саша Радуловић је постао познат као нестраначка личност која је дошла на место министра привреде уместо Млађана Динкића у влади Ивице Дачића 2013. године. На тој позицији се налазио мање од пет месеци након чега је поднео оставку у јануару 2014. године. Свега 3 дана касније оснива сопствени политички покрет ,,Доста је било’’. На свом почетку ДЈБ је био грађански и проевропски покрет који се залагао за принципе које баштине готово све странке, а то су: владавина права, независне институције, слобода медија… Међутим, иако то није стајало нигде у програму Саша Радуловић је био става да питање КиМ треба решити што пре и како не треба негирати контроверзне одлуке Хашког суда јер би то могло да нанесе само штету Србији. Овај покрет се ипак у то време бавио највише економским темама где је покривао позицију умерене левице, истицавши важност социјалне правде, враћање пензија, државне контроле страних инвестиција, јачање домаће пољопеивреде и истицање велике штетности ,,паразитског система’’ односно партократије. Резултат парламентарних изобра 2014. године, упамећен је по великој победи Српске напредне странке након које је и de facto успостављена апсолутна васт СНС-а. За ДЈБ је ипак резултат био доста мршавији, свега са 2.09% гласова што је тада било далеко од тадашњег цензуса од 5%. Мада и тај резултат је био одређени ветар у леђа лидеру покрета Саши Радуловићу обзиром да је тих 75 хиљада гласова добио у потпуности на своје име.

Како су ови избори били велики ударац и фиаско за некада моћне странке попут ДСС-а и ДС-а, али и за остале странке попут ЛДП-а коначно се створио неопходан простор за улазак нових снага у парламент на идућим парламентарним изборима. ДЈБ је у периоду 2014-2016 као опозициони покрет био изразито окренут активизму и укрупњавању странке. Свој  највећи успех овај покрет ће остварити на првим следећим парламентарним изборима 2016. године. Саша Радуловић који је у то време носио својеврстан ореол политичког дисидента и човека који је Александру Вучићу рекао „не“, али и на таласу засићености гласача политичком понудом ДЈБ је самостално успео да освоји чак 6,02% гласова чиме је постао четврта по снази опција у Србији, одмах иза Српске радикалне странке.

После таквог успеха, где је иза себе оставио чак и Демокрстску странку, од ДЈБ-а се очекивао континуирани раст међутим парламентарно деловање Саше Радуловића се свело на безнадежно предлагање амандмана, компромитацију већ компромитованих напредњачких министара и сада већ антологијско свирање гитаре у холу Народне скупштине. Неснађени у новој улози релевантног политичког фактора и без чврсте кохезије унутар самог покрета, ДЈБ не само да није имао јасан циљ у свом даљем раду већ је почео и да се нагло осипа. Лош резултат на председничким и локалним изборима у Београду, прављење у то време нeпринципијелних коалиција, као и гомилање нових опција лево и десно од центра попут покрета Не давимо Београд Добрице Веселиновића и Народне странке Вука Јеремића довели су до тога да је ДЈБ потпуно изгубио сву релеватност коју је некада имао. Тај губитак релеватности је у толико био уочљивији када су крајем 2018. године готово сви посланици са листе покрета „Доста је било“ били или искључени из самог покрета или су самоиницијативно прешли у друге посланичке клубове.

За време трајања протеста ,,1 од 5 милиона’’ широм Србије и док је бојкот ентузијазам опозиције растао, Саша Радуловић, који је првобитно након лошег резултата на београдским изборима ступио са места председника покрета да би се поново вратио на ту функцију после неколико месеци, је као последњег мохиканца у свом покрету скупљао нове чланове и практично из пепела дизао покрет. Осим новог чланства за ширу јавност новитет самог покрета био је и својеврсни коперникански обрт у погледу политичког курса. Реформисани ДЈБ је од умереног лево орјентисаног проевропског покрета у широј јавности перципираног као ,,умерени ЛДП’’ постао изразито популистички покрет који је у много чему преузео реторику деснице. То се нарочито видело кроз тезе које су биле блиске теоријама завере, негативан став према питању глобализације и европских интеграција истицајући ,,малигни’’ економски утицај Немачке. Став према КиМ је такође радикално промењен сада у смеру борбе за повратак суверенитета над јужном српском покрајином, док је економска и социјална политика остала иста. Као потпуно и из корена промењену странку једва да су себе успели да профилишу услед пандемије изазване вирусом Covid-19, коју су често, како је то тада деловало, релативизовали на шта јавност у том тренутку није позитивно реаговала.

Следећи парламентарни избори одржани су у јеку пандемије у јуна 2020. Године и упамћени су по напредњачкој победи налик севернокорејском сценарију и бојкоту највећег дела опозиције. За Сашу Радуловића и његов покрет, који је овај пут изашао на листи ,,Суверенисти’’ резултати су, сада већ по трећи пут од уласка у парламент били незадовољавајући, поготово имајући у виду да је цензус тада био спуштен на 3%. Током периода једностраначја, ванпарламентарни ДЈБ није урадио ништа на јачању своје потрошене и јако слабе инфраструктуре која је неопходна како би једна странка могла да води кампању по Србији или да уопште скупи потписе.

Један од ретких потеза који је могао да допринесе повећању подршке сада странци „Доста је било“ био је формирање колације под већ сада познатим називом ,,Суверенисти’’. У коалицију са ДЈБ-ом ушао је председник општине Чајетина Милана Стаматовића са својом странком ,,Здрава Србија’’, као и покрет ,,Живим за Србију’’ Јоване Стојковић. Простом математиком деловало је као да је ова коалиција сигурно изнад цензуса са неких 110-120 хиљада гласова. Међутим, у политици често два и два нису четири, већ могу да буду десет, а могу да буду и три.

ДЈБ је са својим коалиционим партнерима на општим изборима претрпео озбиљан пораз и то на сва три нивоа. Добивши само 2,28% гласова на парламентарним изборима, а на београдским и председничким још мање, овај изборни резултат је можда био последњи ексер у сандуку „Суверениста“, а можда и читаве свеже регистроване странке „Доста је било“. За 5 година ДЈБ није успео да на шест нивоа избора премаши ни стари ни нови цензус од 3%. Што показује да је изборни резултат из 2016. не само непоновљив, већ и аномалија сам по себи. Аномалија се крије у томе да је једна странка центра успела да оствари резултат довољан за цензус што је до 2016. било потпуно незамисливо.

Лепљење политике суверенизма преко неолибералног и културолошки левичарског програма није прошло код просечног десно орјентисаног гласача у Србији. Зато је ДЈБ сачекала гужва на десном спектру где су грађани као традиционалне умерене десне странке без потребе за поновним самопотврђивањем препознали Двери, ДСС, Заветнике и ПОКС, а не Доста је било.