Демос као политичка класа

Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат

За разлику од савремене елитистичке владавине, за коју се у либералној врсти стварности одомаћио еуфемистички назив либерална демократија или демократија западног типа, у директној демократији античког типа сви грађани, без посредника у виду директно или индиректно изабраних владара, могу учествовати у доношењу јавних одлука.

Претпоставка је да временом велика већина грађана суделује у доношењу најважнијих одлука јер се вештина владања временом усавршава као и свака друга вештина и што више грађанин зна о политичком животу то му је лакше да обавља јавну функцију. Чини се да има довољно доказа да се каже да ово није само пука претпоставка. Дакле, основна теза код непосредне демократије је да о јавним стварима треба да непосредно одлучује народ док о приватним стварима треба да непосредно одлучује појединац на кога се та ствар односи. Ово је непогрешива мера демократије и једини могућ покушај мерења демократских пракси. И ма колико ово мерење било недовољно за покушај тачне дефиниције појма демократије, ипак не можемо наћи ниједну тачнију одредницу демократског стања као облика владавине. Ово није случајно с обзиром да су сви путокази ка правилном схватању демократских пракси кроз историју капитализма педантно уклањани кроз учење о елитистичкој демократији као облику владавине у коме народ има ту част да изабере која ће олигархијска група њиме владати. Извор демократије јесте грчки полис, са прелаза из шестог у пети век пре нове ере, након реформи државног уређења Атине из којих се, ненадано, изродио читав низ демократских пракси и процедура.

Најчешћа замерка директној демократији античког типа са аспекта елитистичке демократије, унутар либералне парадигме, односи се на чињеницу да су из овог вида демократије били искључени сви они који нису били пуноправни грађани, а то су робови, странци, жене и деца. Овакво искључивање је за либералну теорију неприхватљиво. Изгледа да је ово логична последица основне претпоставке либерализма, а то је теза о постојању природног права иманентног људском роду. Реч је о основним правима на живот, слободу и имовину као и право мишљења и говора.

Чини се да либералне писце не занима превише чињеница да овакве теоријске поставке античко време није познавало. Античка политичка и правна мисао није познавала идеју природних права и индивидуалних слобода већ је слобода везивана за статус грађанина односно територијалну припадност полису. Само пуноправни грађанин има загарантовани корпус права чију заштиту му гарантује полис кроз функционисање својих институција. Полис штити свог грађанина а не капитал in abstracto. Друго је питање како се постаје грађанин полиса. Услови стицања статуса пуноправног грађанина углавном су били везани за чињенице рођења на територији полиса од родитеља који су, такође, били пуноправни грађани полиса. На овом месту је важно задржати се на чињеници да је корпус људских права у античком полису везан за идеју територијалне припадности појединца-грађанина. Самим чином рођења појединац не стиче баш ни једно право са аспекта античког полиса. Чињеница рођења, сама по себи, нужно не повлачи и рођење права везаних за личност која ствара обавезу на страни полиса у смислу пружања правне заштите. Тек када се чињеница рођења повеже са територијалном припадношћу полису, рађа се читав корпус људских права чија заштита се остварује кроз процедуре и институције система на коме почива полис. Ова теоријска поставка је била нужна последица робовласничког начина привређивања, који се, од свих начина производње до сада, показао као најдуговечнији.

Слично својим наследницима, и робовласнички начин привређивања је стварао себи својствене правне и теоријске конструкције, чији је задатак био да бране врховне вредности начина производње. Ове вредности су стајале у самим темељима робовласничког система античке непосредне демократије. Роб је био ствар а не човек у смислу члана демоса. Читав систем позитивног права је одређивао могуће и друштвено прихватљиве начине поступања са робовима. Робови су били у јавној својини полиса или у приватној својини на страни активе у имовини робовласника. Власник није имао законску слободу да ради са робовима шта је хтео већ је морао да поступа у рестриктивним оквирима које поставља закон. Роб је уједно у робовласничком начину производње представљао средство за производњу. Ово значи да је имао одређену цену на тржишту као што је данас имају скупе машине за производњу неопходне за индустријски начин привређивања, што даље значи да је, са аспекта власника средства за производњу, било економски неоправдано запостављати здравље и живот робова јер би то уједно значило и смањивање личне имовине робовласника. Робовласник је могао да тргује производима који су били резултат робовског рада и тиме увећава своју имовину. С обзиром да је за одређене производне процесе било неопходно познавање посебних вештина, то је било и робова са посебним знањима и вештинама. Претпоставка је да је на тржишту њихова цена била виша од просечне а њихов рад је значајно увећавао имовину робовласника. Читав систем позитивног права античких полиса је пратио овакво фактичко стање стварањем себи својствених правних конструкција. По овој особини сваки идеолошки правац створен у оквирима парадигме посматраног начина прозводње има иста својства да твори политичке и правне конструкције као својеврсна оправдања и осигурања за постојање и дуговечност већ створеног Система.

Као што сам већ истакао, начин нашег схватања ствари само је резултат историјског контекста у коме покушавамо да схватимо неко друштвено стање или процес, па у том кључу треба гледати и на ове неосноване али посве природне замерке које либерална капиталистичка догма износи према демократији античког типа. Другим речима, свако време носи своју идеолошку матрицу, која се изборила за превласт у борби са сличним моделима, и која је ограничена једино основним  претпоставкама начина производње, који влада у моменту посматрања друштвених процеса или појава. У његовим оквирима, свака борба између супротстављених идеологија је легитимна и свако тумачење претходних историјских периода, са аспекта тренутне догме, је такође легитимно ако не и нужно. Тако се никада неће помирити схватање античких грка, према коме је индивидуално субјективно право ствар територијалне припадности конкретне особе, са схватањем либералног јеванђеља, према коме је сваки човек, без обзира где се и у каквим условима родио, самим чином рођења постао титулар читавог спектра природних људских права која му никада не могу бити укинута. Подразумева се да је код оваквог посматрања у благој предности онај ко ствари посматра у каснијем историјском периоду јер претходна идеолошка догма не може да одговори на замерке историјски млађе идеолошке парадигме.

Дакле, с обзиром да у демократији античког типа грађанин своја права црпи из територијалне припадности граду у коме се родио, демос је само онај народ који има политички предзнак а не прост скуп било којих људи. Само такав демос врши власт и он то чини на директан начин – без посредника. Ово значи да је читав демос уједно и политичка класа у античком типу демократије.

Није до краја јасна природа либералне критике оваквога друштвеног стања. Да ли се критикује искључивање наведених категорија људи као нека врста елитизма или се критикује одсуство елитизма у смислу непостојања политичких посредника између грађанина и власти Да ли је проблем у постојању или непостојању политичке класе

Изгледа да се критика односи на искључивање, што даље изазива парадоксалну ситуацију с обзиром на исту врсту критике коју и сама трпи либерална демократија а која се односи на потпуно искључивање грађана из процеса политичког одлучивања. Дакле, критикује се искључивање одређених категорија људи из политичког процеса а у исто време се промовише потпуно искључење свих људи као једино одрживо решење. С обзиром на све израженије ставове у теорији да је оваква критика у својој основи парадоксална, на овом месту треба осветлити све аспекте елитистичке демократије с обзиром на тезе либералне агенде да је ова врста политичког режима усавршена верзија античке демократије, која је једина могућа у савременим условима и која је у потпуности окренута заштити појединца као носиоца дела суверености.