Аутор: Иван Јаћимовић, студент
За разлику од утицаја Велике Британије на подручју Балканског полуострва, утицај Француске није био искључиво негативан за државе и народе на Балкану већ је имао и свијетле тренутке, али само један кратак временски период.
Утицај Француске се може активно и у континуитету пратити од повратка династије Карађорђевића на српски пријесто. С обзиром на то да је династија Карађорђевића била више окренута Француској и Русији за разлику од династије Обреновић која је била аустрофилска. Након Берлинског конгреса, а поготово у првим годинама двадесетог вијека, Француска и Русија су тежиле томе да успоставе баланс на Балкану с обзиром на то да је Аустроугарска прво окупирала, а затим и анектирала Босну и Херцеговину и на тај начин умањила тежње ослобођења свих Јужних Словена, а самим тим и умањила утицај Француске и Русије. Краљевина Србија и сам Петар Карађорђевић су били изврсни као савезници прије свега Француске и њене спољашне политике која се прије свега заснивала на ривалству према германским земљама, Аустроугарској монархији и Њемачком царству. Та изврсност се огледала у томе што је Србија била централна држава на Балкану, али и због тога што је једина имала чисто своју династију за разлику од Грчке и Бугарске које су имале германске династије.
Српско-аустроугарски трговински рат, у народу познатији као царински рат који је наступио 1906. године као криза у односима између Краљевине Србије и аустроугарске монархије због окретања од аустрофилске политике је ипак имао позитивне посљедице по српске интересе. Такав исход царинског рата је био управо због тога што је Француска постала ново тржиште за српске производе, превасходно за стоку и сточне производе. То је био преломан моменат када ће Француска на неки начин гарантовати не само економску већ и сваку другу независност Краљевини Србији. Оно што јесте заслуга Француске и Велике Британије (невољан чин помоћи) јесте превоз српске војске на острво Крф. Самим тим је отворен нови фронт познат као Солунски фронт на ком су французи имали кључну улогу у командном смислу који је захваљујући садејству српске и француске војске успјешно избацила Краљевину Бугарску из рата и убрзала завршетак рата. Оно што је значајно за слику о Србима и српској војсци у току Првог свјетског рата јесте да су француски генерали и официри били одушевљени српском храброшћу и јунаштвом што ће одиграти кључну улогу одмах након рата када ће Србија постати најзначајнији фактор на Балкану у постверсајској ери.
На Паријској мировној конференцији 1919-1920, Француска као несумњив побједник Првог свјетског рата је успјела да наметне своје тежње као апсолутно прихватљиве. Тако је захваљујући Француској, али и хетерогеној структури становништва у Аустроугарској монархији која је нестала након Првог свјетског рата, Србија добила огромне територије. Цијела данашња Босна и Херцеговина, велики дјелови Хрватске (изузев Истре и неколико острва у Јадранском мору), велики дио Словеније (изузев данашњег приобалног дијела), као и огроман дио Војводине. Те територије су омогућиле Србији да постоје незаобилазан фактор на Балкану. Савезништво Француске и краља Александра Карађорђевића ће се након Париске мировне конференције учврстити, а доказ за ту тврдњу јесте то што је Француска подржала оснивање војног савеза Краљевине СХС, Краљевине Румуније и Чехословачке. Француска подршка овом савезу је била јасна, требало је додатно зближити државе које су настале или се прошириле на уштрб Аустроугарске монархије. Краљ Александар ће нажалост свој живот завршити у Марсеју када ће заједно са министром спољних послова Француске Лујом Бартуом бити прва жртва фашизма у Европи. Тако је дошло до парадокса да је југословенска држава умрла у држави која је била њен савезник и заштитник. Тим убиством се завршава период добрих односа између Србије и Француске јер ће и сама Француска доживјети сличну судбину Велике Британије и своју спољну политику подредити интересима САД.
Француска је одиграла кључну улогу у распаду СФРЈ. Њена улога се огледа у томе што Арбитражна комисија Мировне конференције о Југославији, познатија као Бадентерова комисија, кроз своја мишљења легализовала и легитимизовала антиуставни распад СФРЈ. Та комисија заправо није била легитимна јер ниједна социјалистичка република није имала свог представника у тој комисији већ је била сачињена само од предсједника уставних суда чланова држава Европске економске заједнице. Комисија је занемарила положај српског народа у Хрватској и Босни и Херцеговини које су тада биле у саставу СФРЈ као њене социјалистичке републике и које нису имале право на сецесију. У мишљењу број 2. које се тицало самоопредјељења српског народа у Хрватској и Босни и Херцеговини, комисија је српски народ који је био конститутивни у те двије социјалистичке републике, сврстала у националне мањине и на тај начин објективно умањила значај који српски народ имао. Принцип у међународном праву ,,uti possidetis“ на који се позвала комисија је изричито забранио мијењање граница социјалистичких република. Тим закључком су сецесионистичка Хрватска, Босна и Херцеговина и Словенија добиле легитимитет од стране такозване међународне заједнице која се отворено сврстала на једну од страна у спору. Тако се, након много година, Француска поставила изразито непријатељски према српском народу и његовој тежњи да очува СФРЈ у којој нису само сви Срби живјели у једној држави већ и Хрвати и Муслимани који ће касније добити име Бошњаци. Самим тим сврставањем уз сепаратистичке снаге које су довеле до крвавог вишегодишњег сукоба, криза на простору бивше СФРЈ није престала ни након више од 30 година, што се најбоље види када је реч о Косову и Метохији.
Француска је као чланица НАТО пакта отворено учествовала у агресији на СРЈ што је било ван сваке одлуке Савјета безбједности Уједињених нација. Жан Ширак, предсједник Француске, иронично је говорио како је интервенисао да се не бомбардују мостови у Београду и Новом Саду, као да се ради о великом доприносу. Један од свијетлих примјера француске војске након доласка страних трупа на Косову и Метохији је пуковник Жак Огар који је видио шта је донио албански сепаратизам за све неалбанце. Тај храбри човјек се успротивио свему ономе што је француска политика као дио америчке хегемоније заступала. Било како било, политика Француске се после ратова није промјенила, уствари, била је четврта у низу држава која је признала нелегалну сецесију Косова 2008. године. То наравно није био једини чин непријатељства Француске према Србији, па је тако у другој половини 2023. године објављен званичан текст Француско-немачког споразума. Тим планом је предвиђено да Србија своју аутономну покрајину вреднује као и све друге, међународно признате државе, да призна све симболе сецесионистичке творевине, као и то да се Република Србија неће противити уласку своје аутономне покрајине у међународне институције. Оно што сви треба да знају јесте да колико год да су Француска и Србија биле савезници кроз историју, данашњи однос Париза, њеног предсједника и његових емисара је отворено непријатељски према Републици Србији и њеном територијалном интегритету и целовитости.