Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Већ смо у претходном делу видели да је држава, схваћена у либерално-демократском моделу, ништа друго до заштитник финансијских монопола и то је њена најважнија улога. Велике и богате државе се међусобно непрекидно такмиче у борби за привлачење ових монопола и у мање-више одређеним циклусима постају њихови доминантни покровитељи односно губе ту позицију, о чему нам говоре такозвани Кондратиевљеви циклуси, који су као теза садржани у делу Совјетског економисте Николаи Д. Кондратиев-а „Дуги таласи у економском животу“.
Јасно је да је у пракси заштита људских права и слобода секундарна ствар у односу на ову примарну функцију сваке државе. Прокламована заштита људских права је само јефтина демагогија. Сваки рат, само је резултат оваквих ривалстава између великих и богатих држава и ништа друго до тога, с тим да ратови између малих и безначајних држава представљају само рефлексију ратова између великих и воде се или као додатак уз ратове између великих или као замена за отворене ратове између њих с обзиром да слабе ( сиромашне ) државе немају и никада нису ни имале самосталност. Најбољи доказ за ове тезе јесте управо природа два светска рата из двадесетог века. Чини се да је у погледима на ове теме најтачније мишљење Иммануел Wаллерстеин-а, према коме су оба рата заправо представљала само оставинску расправу иза Уједињеног Краљевства за улогу мецене финансијских монопола. Наследници у спору су биле Немачка и УСА. Из оставинске расправе је као једини наследник изашла УСА.
Такође, када говоримо о правим узроцима великих ратова, не треба занемарити ни чињеницу да велики ратни подухвати ангажују готово све привредне потенцијале једне земље, што води у вртоглави привредни раст а он за своју последицу у првим фазама свога развоја има смањење друштвене неједнакости, па велике ратове, кроз историју, можемо посматрати и као привремене издувне вентиле прегрејаних економија које стагнирају и у којима се рађа неиздржива друштвена неједнакост. Када те прегрејане економије преко ратова отпусте разлоге своје стагнације, отвара се велики простор за привредни раст и нове облике људског организовања кроз ангажовање приватног капитала у најразноврсније облике удруживања. Ово значи да појединац добија могућност да радом заради и одвоји се од ниже друштвене групе у којој је рођен, а што у условима слабог или никаквог привредног раста није могуће јер тада доминира наслеђен капитал односно доминира дубока и безизлазна друштвена неједнакост на пољу акумулације капитала. С обзиром да је једино равномерна акумулација капитала суштински важна за једнакост људи то све опсене либералне елитистичке демократије о једнакости у слободи, које се остварују путем обичних правничких конструкција као што је владавина права, падају у воду и остају без икакве праве садржине.
Разуме се да је сваки рат између две или више држава последица многобројних узрока али на овом месту излучујемо само оне суштинске, без којих оваква друштвена стања уопште не би била потребна. То не значи да у условима непосредне демократије ратови између држава нису могући. Напротив, то само значи да би у њиховој основи стајали сасвим други разлози. На овом месту ћемо оставити виртуелну реалност либералне визије демократије и размотрити улогу државе у условима замишљеног историјског периода непосредне демократије у будућности. Улога државе као монопола силе, у овом историјском периоду, најзад би могла да буде усмерена према човеку а не према капиталу, односно могла би да постане веома друштвено позитивна и корисна. Уколико замислимо будућност у којој непосредна демократија функционише на нивоима најмањих јединица локалне самоуправе у пуном капацитету, поставља се питање како то утиче на однос са државном влашћу и који је прави карактер државе у таквим друштвеним условима? Такође, логично се намеће и питање улоге коју држава има у таквој поставци ствари.
Уколико државу будућности замислимо као монопол силе који штити конфедерацију градских насеља и села, а њих као најмање јединице локалне самоуправе, то значи да се непосредна демократија у будућности остварује кроз рад скупштина месних заједница а да скупштине градова и држава чине делегирани представници најмањих јединица локалне самоуправе. Дакле, овде нам демократска пракса долази одоздо, од обичног народа а не одозго или од корумпираних политичких партија које спроводе интересе крупних капиталиста и са њима чине владајућу класу. Чекајући да му демократија дође одозго, човек није постао грађанин већ је стагнирао као поданик државне власти иза које стоје олигархије. Уколико се буде и даље чекало, ствари се неће променити у корист народа. Демократија не долази одозго. Њена вредност почива на дуготрајном и мукотрпном путу свакодневног учешћа у обављању власти сваког грађанина појединачно. Други пут не постоји. Демократија се рађа и развија као какав живи организам. Њен раст и развој подразумева велики труд и пуно неуспеха да би се постигао циљ који стоји на крају овога пута. На данашњој историјској тачки непосредна демократија не постоји ни у ембрионалној фази. Она је тек идеја која би могла да се зачне у пракси, уколико историјске околности то дозволе и уколико грађани буду спремни на покушај искорака изван свих идеолошких матрица.
Ово даље значи да би непосредни избори своје место на позорници историје уступили непосредној демократији! Једна фраза без своје праве садржине би уступила место својој супротности! У таквим околностима једини гарант демократије би била држава, која би, као основни постулат свог уставног уређења, прописала неповредивост принципа непосредне демократије. Државе би уставима прописале изворне надлежности насеља које би биле широке и обухватале би све области друштвене стварности које се тичу живота на локалу. Ове надлежности никада не би подразумевале утицај на сам монопол силе који би остао у рукама централне власти из разлога јер циљ ових прилагођавања никада не сме бити стварање нових држава већ стварање и јачање самоодрживог друштва које гаји заједничку вредност са свим осталим друштвима а то је принцип директне демократије. Централна власт би, заузврат, гарантовала функционисање демократије тако што би поставила читав низ закона и обезбедила би санкционисање сваког напада на највишу друштвену вредност – принцип непосредне демократије.
С обзиром да локалне самоуправе нема без изворне имовине, то је неопходно да се уставним правилима јасно дефинише право својине локалне самоуправе на јавним непокретностима као и право локалне самоуправе да организује комуналне делатности без којих се живот савременог човека не може замислити. Коначно, да би принцип непосредне демократије био у пракси остварив, државе би морале да уставима дефинишу и принцип самосталне фискалне политике јединице локалне самоуправе. Подразумева се да принцип фискалне и финансијске самосталности јединице локалне самоуправе треба да буде усклађен са државном социјалном политиком у смислу алокације ресурса. Другим речима, најмање јединице непосредне демократије морају имати аутономно финансирање што подразумева изворно право убирања пореза и изворно право располагања убраним порезима у уставним и законским оквирима које поставља централна државна власт. Подразумева се да је сама централна власт израз непосредне демократије а не неко елитистичко тело олигархијске политичке природе, као што је то био случај у досадашњем историјском току.
Што се тиче неких захтева без којих принцип непосредне демократије на нивоу најмањих јединица локалне самоуправе не би био могућ, треба приметити да већ постоји богато и разнолико искуство у правној регулативи и пракси развијених држава либералне парадигме. Тако, у богатијим и развијенијим европским државама локална самоуправа има значајно веће изворне приходе и већу имовину од европских “земаља у транзицији”. Ово је последица либералног схватања држава као националних творевина. Наиме, по напуштању социјалистичких пракси, све европске државе источног блока су, у настојању да се уклопе у либералну капиталистичку парадигму, кренуле путем утврђивања свог националног идентитета јер је ово питање у тој парадигми важно. Разуме се да у таквој поставци ствари није било много места за развијање идеја јачања локалне самоуправе чак ни на либерално-капиталистичи начин а камоли на суштински начин кроз развој идеје о правој владавини народа. Нација се овде потврђивала јачањем централне власти уз истовремено одузимање надлежности локалним заједницама а патриотизам гушењем сваке идеје да локална заједница треба да изражава демократске праксе.
Такође, ове теме су и предмет међународног уговарања на мултилатералном нивоу где се истиче Европска повеља о локалној самоуправи, сачињена у Стразбуру 1985. године, као темељни правни акт за ову област. Међутим, јасно је да се у либералној варијанти капитализма под појмом локалне самоуправе не подразумева најмања јединица локалне самоуправе у којој влада народ непосредно кроз учешће сваког појединог грађанина у раду локалног парламента. Као и сваким међународно-правним документом писаним у моделу либералне посредне демократије то и поменутом повељом провејава дух принципа елитистичке демократије на либералан начин и јасно се уочавају правни механизми за заштиту посредне демократије.
Тако се у одредби која дефинише садржину појма локалне самоуправе каже: “Локална самоуправа означава право и способност локалних власти да, у оквиру законских ограничења, уређују послове и управљају битним делом јавних послова под својом одговорношћу и у интересу локалног становништва”. Међутим, из одредбе која следи за овом види се сва логика владавине политичке елите која је са финансијском елитом менаџера и власника великих корпорација обједињена у владајућу класу и која чврсто држи у својим рукама све правне и економске инструменте за своју дугорочну владавину. Тако се у наредној одредби норма суштински ограничава само на локалне парламенте које чине припадници политичке елите тако да гласи: “Ово право ће вршити савети или скупштине, састављене од чланова који су слободно изабрани тајним гласањем на основу непосредног, равноправног и општег права гласа, који могу имати извршне органе који су њима одговорни. Овом одредбом ни на који начин се не отклања могућност скупштине, референдума или било ког другог облика непосредног учешћа тамо где су они статутом дозвољени”. Дакле, из цитираних одредби видимо да се концепт локалне самоуправе пре свега односи на парламенте односно савете који су продукт елитистичке демократије, а да се за тела која су последица непосредне демократије, као што је парламент грађана, осим што поставља прилично неодређену одредбу, примењује и додатан услов оличен у захтеву да то буде дозвољено статутом!
Ово је само један од безбројних примера како олигархије на међународном нивоу творе правни оквир који ојачава њихову позицију док појединца потпуно маргинализује, а свако повезивање грађана обесмишљава и своди на димензију која нема примеса политичности у својој основи. Грађани, према међународном праву, имају право да се повезују у шаховске клубове али не и право да образују народну скупштину у насељима где живе и тако самостално управљају сопственим животима! Тако се стварају правне конструкције које су споља речите и пуне хуманости док им је унутрашњост потпуно сасушена и бесмислена. Када олигархије у неком правном акту веће важности прокламују права која служе народу то увек значи потпуну супротност таквој прокламацији.
Централна теза овог поглавља јесте да се принцип непосредне демократије мора препознати и уставно заштитити државним монополом силе уз постављање додатних принципа који за циљ имају стварање друштвених услова који не обесмишљавају прокламовани основни принцип. У оваквим условима, демократија би могла брзо да се развија. Беспоговорно служење политичким елитама кроз идеју конзумеризма би заменила идеја индивидуализма. Потрошач би постао грађанин. Грађанин би, након дугог времена развијања ове идеје у пракси, можда постао чак и политичко биће. Дакле, капитализам је могућ и без посредне демократије као и без потпуне владавине политичке класе. Овакав прекид би, додуше, значио и наставак еволутивног развоја капиталистичког начина производње све до тачке када би капитализам добио нови, савршенији облик. Капитализам би уместо неславног краја доживео свој пун еволутивни пут на чијем природном крају би прерастао у нешто хуманије и праведније. Бирати други између ова два начина окончања постојања значи испунити пун круг животног циклуса и послужити као полазна основа за срећнију визију човечанства.