Аутор: Иван Јаћимовић, студент
На нашем простору је све вјечно осим истине. Истина као да је појам којим се служи и свако и нико, као да на истину имају право само једни, а исто тако да немају право други. Истина о истини се најбоље показује кад се види ко истину о истини промовише и ко јој даје неки другачији смисао и сврху.
Смисао и сврха лажног и срамног геноцида у љето 1995. године на подручју Сребренице је и више него јасна. Смисао је да се муслиманско-бошњачке војне жртве уздигну на највиши могући ниво, буквално на ниво ,,небу под облаке“. Притом, војне жртве се приказују као ненаоружани цивили над којима је почињен страшан и најбруталнији злочин након Другог свјетског рата. А било је и страшнијих злочина и ужаснијих злочинаца и на том простору и прије и послије свуда по свијету. Смисао таквог дјеловања и такве категоризације лица јесте да се пониште све српске жртве и то не само на подручју Средњег Подриња гдје је 3.267 Србa на најбруталније могући начин убијенo.
Диригентску палицу односно колонијални бич је преузео западни дио такозване међународне заједнице која одређује која мајка смије да плаче и која мајка може јавно да прича о својој потресној судбини за страдалим сином. Свака мајка има право да плаче за својим убијеним сином, ту нема никаквог спорења. Оно што је упитно јесте да ли је праведно и с људске стране морално да се плаче за ,,јунаком“ који је клао и убијао дјецу, жене и старце. Од плакања за ,,јунаком“ који је клао и убијао дјецу, жене и старце, створен је међународни спектакл, фестивал србофобије и мржње према Републици Српској.
Ту долазимо и до сврхе вишедневног обиљежавања срамотног и лажног геноцида у Сребреници. Сврхом као и смислом поново управља западни дио међународне заједнице уз помоћ локалних представника народа који је преживио ,,геноцид“. Сврха фестивала србофобије јесте да се укине Република Српска, да се њен статус толико деградира да не би имала разлог свог постојања. Када се говори о срамотном и лажном геноциду у Сребреници, када се оптужују Младић и Караџић, оптужују се и народ и држава. Не само због значаја Младића и Караџића већ због значаја Републике Српске за српски народ. На велику жалост оних који у тишини не могу оплакивати своје ,,јунаке“ који су клали и убијали дјецу, жене и старце и од гробова својих најближих развили бизнис и јак јатаган којим већ 28 година нападају Републику Српску, Република Српска ће упркос свему опстати јер је она вишевјековна тежња српског народа за слободом. Слобода за српски народ значи више од живота.
Лаж о љету 1995. је прихваћена као истина како у региону тако и у западном дијелу земљине кугле. Истина о периоду 1992-1995 у ком су Срби на истом, али и ширем подручју масовно убијани, у којима су дјеца гледала како им убијају родитеље, у којима су беспомоћни родитељи гледали како им убијају дјецу, истина о том периоду за регион као и за Запад не постоји. 3.267 српских жртава је за некога само пролазни податак који нема мјесто ни у регионалним, а још мање у уџбеницима других, даљих земаља. За свјетску јавност која ни не зна гдје се налази Сребреница, Поточари су исто што и Аушвиц док су сва српска страдалничка мјеста српска пропаганда. Једног дана ће права истина угледати свјетлост дана, а пропаганда и то она која није српска ће доживјети свој потоп.