Аутор: Иван Јаћимовић, студент
У предмету Крстић 1-2 (Геноцид/Саучесништво у геноциду), тужилац Међународног кривичног суда за бившу Југославију на више мјеста помиње термин ,,приближно тих датума“ који се односе, између осталог, на конкретне датуме као што су ,,13. и 14. јул 1995. године“. Ако се тврди да се о кривичном дјелу ради у распону од 11. до 19. јул 1995., не може се говорити о приближно одређеним датумима јер распон наводног кривичног дјела није неограничен или прилично дугачак датум већ 8 дана.
Друга ствар, пошто је дошло до раздвајања цивила од наоружаних припадника АРБИХ (око чега се иначе сви слажу) и пошто су цивили послати на територију под контролом АРБИХ, никако се не може говорити о геноцидној намјери. Теза о геноцидној намјери није одржива због тога што није постојала намјера да се уништи цијела група као таква иако је постојала и таква могућност, а из националних, етничких, расних или вјерских разлога. Постојање геноцидне намјере као субјективног елемента који је кумулативни услов постојања злочина геноцида у кривичноправном смислу, се у овом случају искључује јер је направљена не само формална већ и суштинска дистинкција између цивила и заробљених припадника 28. дивизије АРБИХ. У оптужници се наводи да је све кренуло 11. јула 1995. године и да су активности трајале до 1. новембра исте године. У пресуди у предмету Крстић се не наводе било какве активности које су наводно у оптужници трајале до 1. новембра 1995.
Жалбено вијеће је ,,дио заштићене групе“ која износи 7.000 – 8.000 узело не само у апсолутним бројевима већ и у поређењу са укупном величином цијеле групе. Цијела група у овом случају се не може односити на сребреничке Муслимане већ се морао узети у обзир цијели простор оружаног сукоба на ком је живјела дотична група, а то је у овом случају била Босна и Херцеговина. Жалбено вијеће у својој пресуди експлицитно наводи ,,да је број босанских Муслимана у Сребреници прије њеног пада у руке ВРС 1995. године износио отприлике 40.000“. У наставку, исто жалбено вијеће наводи да се радило о ,,релативно малом постотку укупне муслиманске популације у Босни и Херцеговини, али да се значај сребреничких муслимана не своди само на њихов број“. У наставку, жалбено вијеће преузима улогу политичара износећи аргумент да је Сребреница за босанске Србе ,,имала огромну стратешку важност како Република Српска не би била подијељена на два дијела“.
Када је жалбено вијеће посегнуло за утиском колико се злочин геноцида издваја по свом ужасу, они су навели да се ради о ,,лишавању разноликог богатства које му дају националности, расе, етничке групе и вјере“. Тај њихов „салто неморале“ не да је ужасан већ је у директној супротности са чињеницама. Да је постојала намјера да се сви сребренички Муслимани униште у физичком смислу, војска Републике Српске не би цивиле (жене, дјецу, старце) превезла на територију под контролом АРБИХ. У истом пасусу и у истој пресуди се наводи да ,,снаге ВРС су имале за циљ истребљење 40.000 босанских Муслимана који су живјели у Сребреници, групу која је симболично представљала босанске Муслимане уопште“. Прије свега и након свега, 40.000 сребреничких Муслимана нису чинили само припадници АРБИХ већ су чинили и цивили који су мирно превезени на територију под контролом АРБИХ.
Не може да постоји озбиљна расправа о случају Сребреница, а да се не постави неколико сасвим логичних и разумљивих питања. Прије свега намеће се питање ,,Колико је то било потребно војника Војске Републике Српске како би за осам дана (11-19. јул 1995. године) могли да убију 8.372 лица чији број како тврде у Меморијалном центру није коначан?“. Друго питање јесте ,,Како је уопште могуће убити 8.372+ лица на тако малом простору у тако кратком временском периоду?“. Треће питање које је правнополитичке природе јесте ,,Како је могуће да Република Српска буде призната у Дејтону као један од два ентитета која чине Босну и Херцеговину, ако је војно и политичко руководство припремило и спровело тако ужасан злочин који није забиљежен од завршетка Другог свјетског рата?“. Четврто питање јесте ,,Како је занемарена чињеница да се радило о пасивном субјекту који су чинили мушкарци који су били ратни заробљеници које је прије тога било наоружано, а не искључиво и једино ,,голоруко муслиманско цивилно становништво?“. Одговор на сва, али и на многа друга питања једноставно не постоји. Заступници тезе да се радило о злочину геноцида једино и искључиво наводе бројку убијених као валидан аргумент постојања самог кривичног дјела. Не само да је тај аргумент као једини аргумент поприлично ирелевантан већ је и нетачан јер саме бројке се у неколико хиљада разликују. МКТЈ је како би прикрио своје озбиљне, намјерне и срамне пропусте у случају ,,Сребреница“, направио документарни филм који се зове ,,Геноцид у Сребреници: нема мјеста порицању“. Такав назив документарног филма који је направљен прије шест година има јасну и недвосмислену тоталитарну конотацију у којој је свако супротно мишљење, а које је засновано на здравом разуму и чињеницама проглашено за релативизацију нечега што се уистину ни у ком случају не може квалификовати као злочин геноцида.
МКТЈ и тужиоци истог суда су током цијелог поступка не само у предмету Крстић већ и у сваком другом предмету за наводни злочин геноцида полазили од готово необориве претпоставке да су лица која су убијена заправо убијена зато што су били босански муслимани, а не наоружани припадници АРБИХ који су се наоружани пробијали из Сребренице и у борби страдали. Друга, такође готово необорива претпоставка МКТЈ и тужилаштва истог је била да се радило о искључиво цивилима, а не о ратним заробљеницима или о лицима која нису била заробљена. Убијање ратних заробљеника у међународном кривичном праву постоји као независни ратни злочин у односу на било које друго међународно кривично дјело па чак и у односу на злочин геноцида. Један од главних свједока тужилаштва МКТЈ је био Дражен Ердемовић, ,,Србин“ који је био припадник три супростављене стране у оружаном сукобу, је изнио тврдњу да је учествовао у ликвидацији хиљаду ратних заробљеника на једном подручју. Та његова процјена је послужила тужиоцима да на основу убиства ратних заробљеника који су не само формално већ и суштински одвојени од цивила (жене, дјеца и старци) формира претпоставку о геноцидној намјери. Та правна, а заправо медијско-политичка конструкција је омогућила да МКТЈ односно његове судије правоснажно осуде војно и политичко руководство Републике Српске притом не доказујући један од два кумулативна услова за постојање међународног кривичног дјела какав је злочин геноцида.
Притом, судије и тужиоци МКТЈ су имали потпуно удаљена мишљења о ономе што злочин геноцида као такав заправо јесте, а која су наметнули као апсолутно везана за дотични злочин. Тако је судија Клаудија Хоефер образлажући зашто случај ,,Сребреница“ представља злочин геноцида рекла ,,Довољно је то што је на хиљаде људи убијено, без обзира да ли су у питању четири хиљаде, пет хиљада или осам хиљада. То је довољно да се установи да је почињен геноцид.“ Ипак, то је недовољна тврдња јер је геноцидна намјера као субјективни елемент један од два кумулативна услова постојања тог крвичног дјела, а и направљена је јасна дистинкција између цивилног становништва и ратних заробљеника или оних који су убијени у пробоју према Жепи и Тузли. Тужилац МКТЈ који је био главни тужилац у предметима против генерала Крстића, Толимира, Младића и Радована Караџића, Петер МкКлоски је у тако поменутом ,,документарном“ филму изјавио како ратни злочин против цивилног становништва у селу Кравица који је почињен над српским становништвом 1993. године представља тек један обичан ,,инцидент“ који се не може упоредити са ,,хиљадама убијених цивила у Сребреници“. Таква релативизација је само потврдила да нема правде за српске жртве које се чак у својству цивила, старих и немоћних, сматрају статистичком грешком које не заслужују правду. Обим убијених чак и по најлибералнијим бројкама каква је између осталог и бројка од 8.372 лица не указује на то да је тај обим у већој мјери наштетио не само укупној бројци бошњачког живља у Босни и Херцеговини већ и у самој источној Босни с обзиром на то да је број преживјелих био и даље прилично велик.
Ипак, да све не буде предмет политикантске и медијске пропаганде говоре изјаве истакнутих стручњака и познавалаца прилика на терену. Тако је на примјер несумњиво највећи познавалац злочина геноцида, Ефраим Зуроф, директор центра ,,Симон Визентал“ окарактерисао догађања у Сребреници овако: ,,Српске снаге су пустиле жене и децу да оду из Сребренице, нису их убили. То очито није геноцид. Геноцид је покушај да се потпуно збришу људи, а ако желите да потпуно збришете један народ, не пуштате жене и децу да оду, већ их убијете. Запад је из сопствених политичких разлога одлучио да ће Сребреница бити симбол српских ратних злочина. Али, да би оснажили тај симбол претворили су га у геноцид, што он није био. Идентичног става је био и генерал Луис Мекензи који је био на челу мировних снага у Сарајеву између 1992. и 1993. године.“
Суштина је управо у ономе што је рекао Ефраим Зуроф у интервјуу за Политику. Пресуде ad hoc трибунала нису имале свој крај када је пресуђено војном и политичком врху Републике Српске. Те пресуде као и покушај доношења резолуције прво у Савјету Безбједности 2015. године када је Руска Федерација ставила вето на исту, или доношење резолуција у бројним националним парламентима, говоре само о чињеници кога они заправо виде као главног и јединог кривца за дешавања, не само у Босни и Херцеговини, већ и на другим просторима. Такве пресуде које су све само не правно потковане, као и политичке резолуције служе само као оружје у рукама такозване међународне заједнице која жели да угаси Републику Српску и од Босне и Херцеговине претвори унитарну државу чије ће спровођење поново довести до нестабилности и сукоба огромних размјера. Да ли томе такозвана међународна заједница тежи и да ли то спроводи? Без икакве сумње.