Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Чини се да непосредна демократија у капиталистичком систему привређивања либералне парадигме није могућа из више разлога од којих треба одмах истаћи онај мање очигледан.
Капитализам није остварив без сталног раста производње, а то значи да се не сме дозволити да константни вековни раст привреде буде угрожен непредвидивим одлукама народне воље. У капитализму либералног типа, раст производње је сам себи највиши циљ. То значи да се купује и троши да би се производило што јесте својеврсни парадокс. Без константног раста капитализам не постоји.
Нешто очигледнији разлог налази се у чињеници да се, током векова развоја капиталистичког система, постепено развила веома разграната бирократска мрежа која је самој себи разлог постојања. Ова мрежа невидљивих, тананих веза спаја данас целу планету у један живи бирократски организам који, као и све што је живо, показује тенденцију да се бори за свој опстанак свим силама. Дакле, када је једном рођена, политичка класа чини све да настави своју егзистенцију и при томе показује особину да се разгранава и шири на читаво људско друштво, постајући, при томе, све јача и све присутнија у животу сваког појединца.
Постоје мишљења лево орјентисаних писаца да неолиберализам као усавршени модел колонијализма за своје највеће природне непријатеље држи, са једне стране, све врсте ауторитарних система и друштвено-политичких система у којима инокосни орган има сву власт, док са друге стране, подједнако опасног непријатеља види и у владавини самог народа. Овде се ради о страху као о још једном разлогу сукоба либералног капитализма са демократијом.
Изгледа да има основа за тезу да либерална (неолиберална) политичка пракса користи недемократске институције које не подлежу суштинској контроли од стране других институција система, како то на убедљив начин показује Давид Харвеy у својој књизи „Кратка историја неолиберализма“ разматрајући улогу Међународног монетарног фонда у светској политичкој слагалици. У оваквим институцијама система се доносе одлуке које су тајне по својој природи и које имају далекосежне последице по читаво људско друштво, тако да у крајњој инстанци воде у владавину елита односно владавину такозваних стручњака. Проблем је што се ти стручњаци никада не руководе народним интересом и општом вољом при доношењу својих одлука, већ се руководе заштитом система и његовом стабилизацијом. На овој тачки лицемерност система долази до свог врхунца. Наводно транспарентан демократски процес у својој коначници заправо води до владавине људи који никада нису чак ни изабрани са листа политичких елита. Овде се, дакле, иде и даље од либералног принципа да народ има част да одабере већ одабране! Уводи се елеменат потпуне тајности у стварању читавог система међународних пракси које стварају строго контролисане услове за прелазак највећег дела привреде задужених земаља у руке све мањег броја крупних капиталиста.
Циљ оваквих творевина јесте заштита улагања финансијских монопола с обзиром на чињеницу да презадужене државе никада неће бити у стању да врате позајмљен новац. Реч је о новој врсти империјализма који се остварује на мек начин с обзиром да у овом историјском периоду није неопходно физички контролисати територије. Неопходно је контролисати финансијске токове односно кредитирати и осмислити начине за враћање тих кредита. Наравно, у случају неликвидности, треба осмислити компензацију кроз преузимање комплетне пивреде презадужених држава од стране мултинационалних корпорација. Суштинска разлика између неолиберализма и његовог претка јесте у усавршености наплате кредита од стране побољшане варијанте либерализма. Док је застарели претходник ризик често преузимао на себе као што то традиционално раде банке, његов наследник-неолиберализам сав ризик пребацује на саме државе које су задужене и то чини преко међународних институција са чијим настајањем и функционисањем су се сложиле и саме државе које су њихове жртве.
Чини се да је велика нафтна криза из 1973. године означила почетну тачку у рестаурацији класне моћи и стварању услова за практично отпочињање нових кредитних пракси оличених у неолибералном моделу неоколонијализма. Ове праксе је морала да прати и нова пракса надгледања и спровођења неоколонијалних освајања привредних система експлоатисаних земаља. Из праксе надгледања и спровођења обезбеђивања кредитних пласмана настала је и реафирмација нетранспарентних међународних тела које доносе одлуке искључиво у циљу подвођења читавог света под капиталистичку економију западноевропског либералног типа. Овај циљ се ни по чему није разликовао од коначног циља свих колонијалних освајања из времена класичног колонијализма. Разлика је постојала само у начину његовог остварења у пракси. Из нафтног ембарга који је водио до ОПЕЦ-овог повећања цена нафте створена је криза која ће представљати корен нове, усавршене колонијалне политике богатих према ресурсима сиромашних. Разуме са да овај процес у својој коначници води у продубљивање економског јаза између богатог севера и сиромашног југа који у време писања ове књиге постаје безнадежан и непремостив у овом моделу друштвене стварности.
Влада Сједињених Америчких Држава 1973. године, успева да из компликоване и тешке ситуације, до које је дошло услед повећања цена нафте на глобалном нивоу односно сукоба на блиском истоку, ствари преокрене у своју корист и корист финансијских монопола, договором који постиже са заливским земљама а према коме су све уплате за нафту ишле преко њујоршких инвестиционих банака. Ове банке су, даље, поступале као оружје у рукама светске олигархије и новац добијен од нафте пласирале кроз кредитне линије земљама капиталистичке периферије. Подразумева се да сиромашне земље никада нису имале шансе да врате ове кредите па су тако све више улазиле у спиралу задуживања из које се не излази по слободној вољи. Наравно да је читав процес кредитирања вршен под будним оком међународних нетранспарентних организација, пре свих Међународног монетарног фонда и Светске банке, који су кроз своје економске праксе и квази правна правила креирали нови модел реалности. Тај модел је обухватао обавезе задужених економија да се реструктуришу на начин да у своје правне системе имплементирају реформске правне установе и институције које друштво уводе у процес тоталне приватизације, дерегулације финансијског тржишта, смањење социјалних функција државе и разбијања синдикалног организовања, које последично води смањењу значаја радних права и даљем пропадању радничке класе. Све је било спремно за један нови, усавршени почетак колонизације неолибералног типа. Не треба ни помињати да је дисциплину кичме описаног процеса у крајњој линији гарантовао монопол силе најбогатије економије света односно државни апарат Сједињених Америчких Држава.
Све ово значи да светом управљају групе људи које доносе нетранспарентне одлуке потпуно ослобођене сваке примесе демократичности у својој форми и својој садржини. Управо на овој тачки се враћамо на Платонов предлог из времена непосредне демократије о најбољој од свих влада – владавини мудраца. С обзиром да не постоји никаква садржинска изворна тачка демократије то има основа за закључак да се овде ради о једној врсти ауторитарног режима спроведеног на глобалном нивоу кроз пројекат неолиберализма. Чини се да је једина разлика у томе да је Платонов поглед на савршену владу у виду владе мудраца победио Аристеотелово мишљење да је најбоља владавина једног човека. Дакле, суштинске разлике нема јер оба вида владавине јесу ауторитарна или диктаторска а у сваком случају су антидемократска. Може се закључити да смртни страх либералне доктрине није узрокован једино демократијом већ и нешто различитом варијантом антидемократије од самог либерализма. Дакле, реч је о страху од ситних разлика.
Страху од себи сличног система. Страху глобалног бирократског апарата од владавине појединца. Изгледа да је у друштвеној стварности страх реална појава и разлог реакције када је реч о односима између друштвених стања и појава. По овој особини друштвени односи готово да подражавају односе који постоје у природи између различитих врста. У овом кључу се могу читати и политички сукоби у економијама капиталистичког језгра који доминирају другом деценијом двадесет првог века а односе се на неповерење естаблишмента када су у питању победе на изборима политичких кандидата десног центра, који показују тенденцију делимичног самосталног одлучивања које, у појединим питањима, може да буде дисонантно тоновима који долазе од нетранспарентних центара моћи. Као последична реакција јавља се снажан отпор разгранатог бирократског организма познатијег под називом „дубока држава“. Овај отпор је усмерен према владавини харизматичног појединца који на изборима осваја власт користећи се популистичком реториком и тако користи велико незадовољство бирача које проистиче из хроничне друштвене неједнакости. Бирократски организам овакве појаве препознаје као одступања која захтевају прилагођавање. Циљ је уклопити елемент непредвидивости у систем. На овај начин се успоставља равнотежа и спречава искорак из парадигме либералног капитализма. Било како било, чини се да коначан резултат у борби између нетранспарентног бирократског ентитета и харизматичних лидера десног центра није нешто одлучујуће у смислу будућности демократских пракси с обзиром да, како смо већ видели, оба вида олигархијске владавине представљају уједно и антидемократске политичке облике у којима не постоје непосредне демократске праксе.
Чини се да неповерење либералног капитализма према другим видовима ауторитарних режима, различитих од либералне аутократије у мањку финеса и правних конструкција, има свој основ и да се он налази у дубинском страху који либерализам има када је реч о тектонским друштвеним померањима а то је страх од заустављања глобалног привредног раста. Сваки ударац и претњу евентуалних конкурентских стања и појава би либерални капитализам вероватно преживео али не и заустављање привредног раста. Ако престане да се купује- престаће да се производи. Када престане да се производи, систем ће се урушити сам од себе. Решење које либерална пракса налази јесте култивизација потрошачког друштва односно стварање човека-потрошача уместо човека-политичког бића. Овде је ствар јасна и доведена до крајњих консеквенци. Проблем се јавља ако разлог опадања привредног раста не буде субјективне природе већ буде објективна датост. Чини се да за овај сценарио либерална капиталистичка парадигма није нашла решења. Ни ово није случајно с обзиром да свако могуће решење води ка умирању либералног капитализма и уступању његове позиције на историјској сцени неком другом обрасцу. Један од могућих одговора јесте управо и главна теза ове књиге оличена у захтеву за повратак на принцип непосредне демократије, без икаквих гаранција да ће ствар функционисати али са јасном идејом да је неки облик прилагођавања неумитан. С тим у вези, на овом месту ћемо се вратити на онај мање очигледан разлог перманентног сукоба капитализма и демократије, као нешто интересантнији од опште познате тенденције ка вечном владању, коју политичка класа показује у свом деловању и која је, при том, сасвим природна.
Чини се да је погрешно веровање да се бесконачни привредни раст брани бруталном владавином политичких класа и наметањем виртуелне стварности свим грађанима планете. Штавише, изгледа да привредни раст капиталистичке привреде не само да неће бити бесконачан већ ће веома брзо успорити а у наредним вековима ће свакако доћи до негативног раста, што ће донети нове изазове за политичку класу и вероватно потпуно дискредитовати саму идеју посредне демократије као владавине политичке класе. У сагледавању овог проблема може нам помоћи књига Тхомас Пикеттy-а “Капитал у 21 веку”, који потврђује тезу о наглом смањењу стопе раста производње у блиској будућности као и о негативном тренду који нас очекује у наредним вековима. Наравно, пре потпуног огољавања ствари и препознавања правог проблема, јасно је да ће прва жртва бити сам капиталистички систем привређивања с обзиром да ће хронолошки он бити први на удару критике и општег губитка поверења. С обзиром да у тренутку писања ове књиге већ постоји толико разграната теорија критике либералног капитализма као и самог процеса глобализма јасно је на коју страну ће отићи расположење јавности када дође до избијања хроничних стагфлација и стварања огромног друштвеног притиска који неће бити отпуштан светским ратовима већ преласком на нову идеологију.
У наредним деценијама 21. века као и у следећем веку, према предвиђању Организације Уједињених Нација, очекује се значајан пад стопе раста људске популације са садашњих 1,4% на око или испод 0,1%. Овакав демографски раст је постојао у времену феудализма до индустријске револуције. С обзиром да је стопа раста производње условљена стопом раста популације као и стопом раста производње по глави становника у смислу да представља збир ове две вредности, има довољно доказа да се закључи да је основном услову либералног капитализма одзвонио крај. Дакле, основни постулат капитализма ће бити угрожен по природи ствари – раст неће бити бесконачан а то значи да ће се систем урушити сам од себе. Овде се поставља питање шта друштво може учинити да амортизује тај пад и да ли то уопште треба чинити?
Иако можемо закључити да демократија у капитализму није могућа јер потенцијално угрожава основни постулат капитализма а то је бесконачни привредни раст, ипак се може закључити да је могуће прилагођавање капиталистичког система, кроз афирмацију непосредне демократије на нивоима најмањих јединица локалних самоуправа. Ово нарочито када се у обзир узме могућност коришћења интернета као средства којим се избијају из руку аргументи владајуће идеологије да је немогуће доносити непосредно одлуке због великог броја људи који би сачињавали скупштине локалних заједница. Дакле, није истина да је непосредна демократија немогућа због великог броја становника у савременим државама.
Чини се да у времену које долази треба очекивати велике изазове за глобалну капиталистичку привреду. Изгледа да опасности не долазе са стране захтева за непосредном демократијом већ из чињенице да се демографски раст успорава и да ће у наредним вековима стагнирати и ући у негативну стопу, услед чега ће нужно доћи до привредне стагнације која ће бити дугорочна и која ће имати веома тешке последице по друштво у целости.
Да ли афирмација идеје непосредне деморатије може ублажити негативне ефекте вишевековне привредне стагнације која нас све очекује? Да ли активно и непосредно учешће грађанина у политичком животу заједнице у којој живи може да амортизује привредну и еколошку катастрофу која следи у будућности ? Да ли владавина народа уместо владавине олигархија може да означи квалитативни скок на нови, виши ниво стварности друштвеног организовања у коме ће тиранија бруто друштвеног производа изгубити на значају и бити замењена императивом успостављања слободног друштва једнакости у циљу остваривања свих људских потенцијала? У таквом друштву економски показатељи неће бити смртна пресуда већ само пука статистика.