Прихватање издаје

Аутор: Иван Јаћимовић, студент

,,Спремни смо да прихватимо концепт и да радимо на имплементацији предложеног споразума.“- Александар Вучић, 20. јануар 2023. године, Београд, Република Србија.

На путу без повратка (20. јануар 2023.)

20. јануар је требало да буде као и сваки други, просјечан дан. Међутим, Београд је био мјесто састанка такозване велике петорке и предсједника Републике Србије по питању Косова и Метохије. Нико није могао да очекује шта ће се десити, а десило се нешто што је разбило сваку наду код било кога да ће снс-спс власт одбранити Косово и Метохију у саставу Србије. Догодило се то да је прихваћен предложени споразум којим се Србија одриче свог права на прошлост, свог права на садашњност и свог права на будућност. Човјек по имену Александар Вучић је рекао како ће радити на имплементацији предложеног споразума. Није било битно што је мало ко до тада знао шта је предлог француско-њемачког споразума, за власт је у том тренутку било битно да је добила прећутну сагласност огромног дијела српске јавности.

Том својом изјавом Александар Вучић је кренуо на пут издаје најважнијег националног и државног интереса односно одрицања од једног дијела територије која је понајмање то, а уствари много више од тога. Када је дух изашао из боце, више се није могао вратити, ништа више није могло да се учини како би се он вратио на стање ,,врдања“ или ,,сједања на двије столице“. Коцка је бачена, предсједник Републике Србије је одлучио не да се бори за устав сопствене државе и резолуцију 1244 СБ УН већ да се бори за сецесионистичку творевину. С друге стране, ту исту ноћ, али и у наредним данима, српски народ је у огромној мјери недовољно свјестан историјског тренутка, остао нијем и прихватио горку пилулу као слатко грожђе. Због тога се поставља суштински битно питање које гласи: ,,Да ли је српском народу стало до тога да одбрани Косово и Метохију у саставу Србије или није?“

Потврда погубне политике (27. фебруар 2023.)

Многи су се узалудно надали да је 20. јануар био само израз блефа и куповине времена од стране предсједника Републике Србије. До коперниканског обрта ипак није дошло већ је састанак у Бриселу који је одржан 27. фебруара био само потврда погубне политике. У сарадњи са специјалним представником Европске уније за дијалог Београда и Приштине Мирославом Лајчаком и високим представником Европске уније за спољне послове и безбједносну политику Жосепом Борељом, остало се на путу издаје најважнијег националног питања како српског народа тако и Републике Србије. Тога дана је усаглашен текст споразума и који је угледао свјетлост дана притом потврдивши најцрње могуће сумње оних који су говорили колико је текст погубан за српске интересе и све тањи мир у региону.

Огроман дио српске јавности је остао нијем иако је у касним вечерњим сатима 27. фебруара званично објављен план за трајно решавање кризе на Косову и Метохији. Медији као и сви они који подржавају споразум су упорно понављали да фокус треба да буду ЗСО и безбједност коју ће гарантовати међународна заједница, притом занемарујући суштину проблема који гласи ,,гдје нема Републике Србије, неће бити ни Срба“. Жосеп Борељ је добио нову улогу у цијелом процесу. Постао је портпарол састанка, а пошто је и кључни учесник са стране ЕУ и неко коме се највише вјерује. Српска страна је за мјесец и више дана схватила да је превише опасно за српску јавност (поготово ону национално свјесну) да резултате разговора саопштава лице које обавља функцију предсједника Републике Србије. Предсједник је својим одласком за Брисел матиран у арапском стилу. ,,Топ“ је био Борељ, а ,,коњ“ Лајчак.

Нова прилика да се учврсти издаја (18. март 2023.)

Након 27. фебруара и цјелокупног потопа Вучићеве политике по питању Косова и Метохије, многим национално свјесним Србима је било јасно у ком правцу се српски брод креће. Иако свака истина ослобађа, истина о томе како стоје ствари по питању тренутне борбе за Косово и Метохију, али и за Устав Републике Србије, владавину права, поштовање међународних уговора прије свега Резолуције СБ УН 1244, дошла је прекасно, када је изгледало да је спуштена завјеса. Иако су сви Срби који су били дубоко свјесни о чему се ради и у ком правцу све иде сматрали су да нема више простора за издају. Ипак, човјек који се хвалио огромном подршком на предсједничким изборима није тако мислио. Сматрао је да 20. јануар и 27. фебруар нису довољни за тако нешто. Дошао је 18. март и Охрид у ком је требало да се прихвати анекс француско-њемачког плана који је прерастао у споразум. Предсједник Републике Србије је у касним вечерњим сатима пред медије изјавио да је ,,некакав договор постигнут“ што је само по себи било скандалозно јер је српска јавност била дужна да зна до најситнијег детаља шта је тај ,,некако постигнути договор“. Те мартовске ноћи (тог истог датума само 19 година раније је био други дан албанског етничког чишћења Метохије) ипак је поново разборитији био Борељ. Он је експлицитно изјавио како је ,,договорена примјена плана за Косово“ и како су ,,Вучић и Курти сагласни са европским предлогом за Косово“. Из тих његових изјава се јасно може закључити да се ради о цјелокупном споразуму јер је на састанку 27. фебруара у Бриселу речено да ,,даљи разговори о тексту предлога ЕУ за нормализацију односа Београда и Приштине нису потребни.“

Оно на чему је предсједник Републике Србије инсистирао јесте формирање Заједнице српских општина. То се већ десет година упорно понавља само како би се у српској јавности приказало да је Србија нешто добила. Упорно се избјегава објашњење у ком то још дијелу Републике Србије постоји Заједница српских општина, по чијим законима и по чијем уставу ће функционисати ЗСО на подручју АП Косово и Метохија, шта се све морало предати како би се Србија упорно и из све снаге борила за ЗСО која сигурно неће задржати српски народ на заузврат прихваћеном независном Косову.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *