Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Савременог човека не можемо одредити у потпуности као политичко биће јер он, за разлику од античког човека, не учествује у доношењу политичких одука чак ни на нивоу најмањих јединица локалних заједница. Из овога следи да је незаинтересованост већег броја грађана за изборе у сваком друштву неолибералне демократије потпуно легитимна, иако не и сасвим пожељна уколико је циљ променити систем и прилагодити га изазовима будућности.
Зашто би грађанин излазио на изборе на којима му политичка класа сервира кандидате из својих редова? Ово није аполитичност већ осећај беспомоћности и прећутни показатељ да, и поред протека толико векова производње виртуелне реалности од стране креатора стварности, човек још у потпуности није постао роб лажних идеала. И поред највеће идеолошке пропаганде коју је људско друштво видело, а која се односи на последња два века, још увек у свима нама постоје фрагменти времена када је постојала нада да се људи нешто питају о својим судбинама. Чини се да та клица, једном посејана, само чека да поново изникне у повољним друштвеним условима.
Дакле, неизлазак на изборе у неолибералним демократијама не значи аполитичност већ обратно, то значи веома јасан политички став. Много јаснији од политичког става делова радничке класе и средњег слоја који упорно гласају за владавину политичке елите, иако то, у исто време, значи наставак њихове експлоатације. Зато, неизлазак на изборе представља јасну поруку упућену политичким елитама да наш глас неће додати легитимитет њиховој владавини. Све је више гласова да од оваквог става треба кренути, а потом, ако околности захтевају, веома јасно се изразити о моралној обавези сваког појединца да не поштује институције система који од њих тражи подаништво.
Према подацима које нам пружа Берние Сандерс у књизи “Наша револуција: будућност у коју верујемо”, 2014-та година је карактеристична по рекордно ниској излазности на изборе за сазив целог Конгреса и једне трећине Сената најмоћније економије света. Наиме, на поменуте изборе није изашло чак 63% Американаца и поред формалне важности избора за највише законодавне органе у држави. Разлог за најмању излазност грађана на изборе од другог светског рата треба тражити у препознавању суштине политичког режима од стране грађана. Још је поразнији податак по либералну агенду да је чак 80 % младих људи бојкотовало ове изборе. Томе треба додати и податак да се од гласања уздржала и велика већина грађана са најнижим примањима.
Изгледа да се ближи историјски тренутак када ће људско друштво доћи до раскрснице и тада ће свако појединачно морати да одлучи да ли себе види као поданика-потрошача или као грађанина-политичко биће. Наравно, ово још увек не значи да ће човечанство донети исправну одлуку, јер да је тако, тада, никаква политичка иницијатива овога типа не би била потребна. Ствари би се по принципу детeрминизма одвијале саме од себе јер су тако зацртане. Пошто има и оних који не верују у потпуности у аргументе који стоје на страни друштвеног детерминизма, чини се да је потребно чешће користити аргументе у прилог активној борби, како би се утицало да се она клица слободног човека ослободи и почне да клија у сваком од нас. Након тога, човек има више шансе да донесе исправну одлуку, кад за то историјски сазреју услови.
У овој књизи се не износи критика капитализма или јој такав циљ, макар, није примарни. Сматрам да је садашњица претрпана књигама које за коначан циљ имају потврду теза да је либерални капитализам ствар прошлости јер доводи до непремостивих друштвених неједнакости. На том плану нема ништа ново, а ова књига није написана са идејом да повећа изгледе на успех поменутим тезама. На народној вољи је да, у будућности, кроз функционисање непосредне демократије, одлучи да ли сматра да је овакав вид привређивања најоптималнији за друштво уколико је о начину производње уопште могуће одлучивати политичком вољом. Овде се не говори чак ни о политичким идеологијама. Слободне народне скупштине ће у оквиру свог деловања у себи садржати све три идеологије савременог капитализма: конзервативизам, либерализам и социјализам. У међусобној свакодневној утакмици коју им буде организовала непосредна демократија, ове три политичке стратегије ће се надметати, на равноправнијим основама него што је то било у ери посредне демократије, када је доминантна идеологија – либерална политичка стратегија, а остале две увек гравитирају ка центру тако да у пракси симулирају идеолошки сукоб.
Овде није реч ни о анархизму јер, како ћемо касније видети, једна од основних идеја је да се непосредна демократија осигура и заштити управо државним монополом силе. Сматрам да мишљење дела политичке филозофије према коме у непосредној демократији нема државе, с обзиром да она представља сопствену негацију, нису исправна. Нема довољно елемената за закључак да грчки антички полиси у исто време нису били и државе. Овакав закључак је погрешан и везан је уско уз доживљај демократије на либерално-капиталистички начин. Демократија спроведена до крајњих консеквенци није и никада не може бити негација државе. Управо супротно, не може постојати мало демократије јер она или постоји или не постоји. На примеру Атине из времена Клистенових реформи јасно се види да непосредне демократске праксе чине темеље државе стабилним, а државну творевину дуговечном.
Овде је ствар у једноставном захтеву да се власт преда народу и тиме потпуно изађе из парадигме либералне идеологије капиталистичког начина производње! Ауторитарни политички режими се хране страхом у незнању. Либерални капитализам је у грађанина уградио страх од неизвесности коју са собом носи сопствена политичка одлука. Тог страха се грађани морају ослобађати најпре непосредним учешћем у политичким одлукама на локалу, а потом, када историјски услови сазреју, и непосредним учешћем у вршењу власти на свим њеним нивоима. Захтев за владавином народа уместо владавине политичких класа уједно означава и захтев за историјским дисконтинуитетом. Капитализам је донео свету привредни раст у вишевековном континуитету и богатство које раније генерације нису могле ни замисити. Јасно је да је овај начин привређивања у комбинацији са елитистичком демократијом произвео, као своју логичну последицу, највећу друштвену неједнакост коју је свет икада видео. Јаз између богатих и остатка света је постао толико дубок и видљив да се на овом месту нећу бавити даљом разрадом ове тезе већ ћу само указати на неопходност раскида везе између капитализма и елитистичке демократије.
Овај дисконтинуитет, додуше, неће водити ка даљем неконтролисаном гомилању богатства, али ће утицати на спречавање његовог распарчавања као и на праведнију расподелу која ће довести до смањења неједнакости која раздире капиталистичко друштво. Другим речима, овај прелазак у ново стање ће побољшати капитализам и довести до веома спорог и неприметног преласка на нови начин привређивања. Која ће бити садржина тог новог система привређивања – зависиће од народне воље.