Општост воље као најважнији циљ непосредне демократије

Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат

За потребе ове дискусије усвојићемо претпоставку да је општа воља грађана најсигурнији пут до постизања најмудрије политичке одлуке. Дакле, узећемо да је општа воља увек у праву јер је увек и без изузетка корисна по друштво. Такође, усвојићемо и претпоставку да би она заправо требало да представља резултанту сваке појединачно и слободно изражене воље грађанина о поједином друштвеном питању под условом да је грађанин добро обавештен.

Слобода његовог политичког мишљења по поједином питању подразумева да грађанин одлуку доноси независно од било којих политичких облика удруживања односно да одлуку доноси без политичких консултација које резултирају унификацијом политичког мишљења. Унификација политичког мишљења по поједином питању, природно, настаје хронолошки тек након гласања о теми која је у питању, али од кључне важности је да она не постоји пре него што грађанин гласа о поједином питању јер би у супротном већ било речи о политичком груписању, које доводи до низа појединачних воља или једне појединачне воље као резултанте. С обзиром да је овде циљ остваривање опште воље то оваква унификација није пожељна и представља опасност по функционисање демократских пракси. Из овог разлога је пожељно да грађанин, приликом одлучивања, гласа искључиво по сопственој савести и осећању шта је добро за заједницу, а све у складу са Перикловом максимом да је свако способан за гласање о закону чак и када није способан да сачини његов предлог. У ери интернета ова могућност постаје наша реалност коју треба искористити за добробит човечанства. Подразумева се да грађанин деценијским политичким радом усавршава вештину доношења политичких одлука тако да, временом, сваки појединац који жели да учествује у политичком животу непосредне демократије бива способнији од било ког припадника политичке елите из периода елитистичке демократије либералног капитализма. Ово из разлога јер одлуке доноси по сопственом знању и савести и узимајући у обзир оно што је добро за заједницу у којој живи.

Са друге стране, припадник политичке елите нема своје мишљење и одлуке не доноси за добро друштвене заједнице коју представља. Он је само спроводник интереса крупног капитала и ништа више од тога. Он је нека врста софисте савременог доба који је лепо овладао политичком реториком тако да код просечног слушаоца изазива осећај лепог и за то још добија и врло добру накнаду. Његове речи добро клизе, али садржински су сасушене и немају никакав дубљи смисао. Он је реторички обучен за политички живот, али нема акумулирано знање и културни одгој. Он је савремени софиста уместо да буде савремени сократиста. Савременог сократизма нема и не може га ни бити без непосредне демократије. Уосталом, можда и тренутак појављивања највећих филозофа на историјској позорници антике доста говори о основаности ове тезе.

У вези са овим, не можемо а да не приметимо да у историјском периоду елитистичке демократије никада није могла да буде донета ниједна најбоља или најмудрија политичка одлука. Ово из разлога јер само постојање политичких партија поништава општост воље с обзиром да је разблажује до границе да воља политичких партија на крају не само да нема ни примесе општости у себи већ отворено постаје само појединачна воља политичке групације, а то само по себи не може бити друштвено пожељан исход јер је појединачна воља усмерена на остварење сопственог циља, који је увек у супротности са друштвеним циљевима.  Из овог је јасно да је резултат који је неолиберализам као усавршена машина остварио, у смислу највеће друштвене неједнакости икада забележене у историји човечанства, био и те како очекиван и да нико данас нема права да се изненађује његовим резултатима. Овде треба нагласити да нас на овом месту не интересује неправда изражена кроз друштвено раслојавање већ нашу пажњу усмеравамо на ствари које су суштински важније, а чини се да нема ничега суштински важнијег од императива да свака појединачна политичка одлука владаоца буде израз опште воље народа с обзиром да је она, како смо већ видели, увек у праву. Стога је захтев за реинтеграцијом непосредне демократије у друштвену стварност заправо захтев за остварењем опште воље народа као коначног циља ове дискусије. Ово значи да непосредна демократија није сама себи циљ. Она је средство преко кога се најбоље остварује општост воље народа.

На овом месту ћу изнети цитат једног писца и то само из убеђења да није могуће на јаснији начин исказати ток мисли о овом конкретном питању. Жан-Жак Русо у свом делу Друштвени уговор наводи : “Ако грађани, као народ, довољно обавештен, већа, не би општили ни на који начин међу собом, из великог броја малих разлика проистицала би увек општа воља и одлука би свагда била добра. Но када се стварају фракције, посебне групације, на рачун опште воље, свака од ових групација постаје општа у односу на њене чланове, а појединачна у односу на државу: може се тада рећи да нема више толико гласача колико људи, већ само толико колико има ових групација. Разлике се своде на мањи број и дају мање општи резултат. Најзад, када једна од тих група постане толико велика да надмаши све друге, као резултат немате више збир малих разлика већ једну једину разлику: тада више нема опште воље, а мишљење које преовлађује јесте појединачно мишљење. Важно је, дакле, да би се добио изражај опште воље, да нема других друштвених групација у држави и да сваки грађанин изражава само своје мишљење”.

Из ових веома јасних мисли видимо да је постојање политичких партија погубно за демократију с обзиром да брише општост воље као једину смерницу ка непогрешиво тачној политичкој одлуци. Њихова егзистенција држи нас заробљене у густој магли на броду који плови између опасних хриди. Крај ове пловидбе је веома предвидив уколико се не вратимо принципима непосредне демократије. Јасно је да политички и филозофски ставови утемељивача либералне политичке идеологије и инспиратора француске буржоаске револуције нису били усмерени у правцу преузимања власти од стране политичких партија на начин како је то у пракси остварено у веома кратком периоду по писању цитираних реченица. Ово значи да су се ствари, на неки начин, отргле контроли и да сада имају засебну егзистенцију коју писци утемељивачи нису могли да предвиде. Јасно је да се Јеан-Јацqуес Роуссеау залагао за развој непосредних демократских пракси иако је потоња либерална теорија кривим тумачењем његовог „друштвеног уговора“ покушавала да докаже супротно.
Потпуно је очигледно да најмоћније и најбогатије државе имају много бољих и способнијих људи од њихових политичких вођа који су производи политичких партија које их стварају и избацују на тржиште политичких идеја. Припадништво у политичкој класи се наслеђује и оне показују тенденцију да се временом све мање мешају са припадницима плебса па не чуди стварање наследних политичких династија у најмоћнијим државама света. Ова тенденција ће се свакако наставити и увећати са порастом значаја наслеђеног богатства и смањењем могућности стварања богатства за живота појединца, услед успоравања привредног раста на глобалном нивоу, који ће бити вишевековни. Дакле, уз стагнацију привредног развоја, треба очекивати и упоредо јачање политичке класе. На нама је да то спречимо и очекивану привредну стагнацију претворимо у реафирмацију демократских пракси на глобалном нивоу.

Наравно, не треба имати илузије да у условима непосредне демократије неће бити политичког и финансијског елитизма. Њега је било и у периоду непосредне демократије у Атинском полису. Међутим, оно чега неће бити у условима доследне и дуготрајне примене непосредних демократских пракси то је потпуна владавина таквих елита у међусобном олигархијском синергијском везивању. Да би се овај циљ у пракси остварио морамо користити доступно знање из области друштвених наука. У недостатку бољег рецепта за савладавање природне тежње елита за њиховим уједињењем у олигархијски политички режим владавине, треба се послужити пола века старим саветом активисткиње за људску једнакост Џо Фриман. Наиме, Џо Фриман је у свом тексту „Тиранија неструктурираности“ изнела своје предлоге за овладавање елитама у свакој групи људи која примењује непосредне демократске праксе приликом доношења одлука, била она структурисана, у смислу да је њен поредак институционализован, било она неструктурисана, у смислу да не постоји њена формална структура, али ипак и увек постоји неформална структура коју на свом врху чини елита групе. Сматрам да су њени предлози и даље једнако актуелни, а пошто су и веома једноставни и практични сматрам да их вреди изнети.

Најпре, треба истаћи да је основни предлог Џо Фриман да је свакој организацији људи која одлучује по принципу непосредне демократије неопходна дефинисана и институционализована формална структура јер у њеном недостатку се јавља неформална структура која је заснована на пријатељским основама и која је скривена од правне регулативе па је због тога и тежа за овладавање. На овом месту, подсећамо да је крајњи циљ непосредних демократских пракси остварење опште воље народа, а не стварање безброј нових локалних елита које ће искористити правила непосредне демократије и поново створити привидну утакмицу политичких елита уместо владавине демоса. Када је испуњен предуслов да структура групе у којој се примењује директно одлучивање у доношењу одлука буде формално-правно уређена, тада се могу применити следећи принципи помоћу којих демос увек може да надвлада неформалну елиту, а које је 1970-1971. године изнела Џо Фриман:

1. Група према унапред предвиђеној процедури рапоређује задатке сваком поједницу који је у позицији;
2. Сваки појединац у позицији је у сваком тренутку одговоран групи;
3. Група дисперзује задатке на што већи број појединаца у позицији;
4. Група ротира задатке међу појединцима у позицији;
5. Основ за распоред задатка морају бити способност и интересовање појединца у позицији;
6. Доследно спровођење принципа ширења информација свим члановима групе јер моћ лежи управо у правовременој и тачној информацији;
7. Доследно спровођење принципа доступности кључној алатки што би на плану садашњег тренутка непосредних демократских пракси био рачунар са интернет приступом.

Да би стварну политичку моћ у условима непосредне демократије имао демос неопходно је применити наведене принципе, али то није довољно. Без дуготрајног учествовања грађанина у доношењу политичких одлука и његовог одгоја за живот у непосредним демократским праксама нема великих шанси да се примена наведених принципа одржи кроз дужи историјски период. Зато треба увек имати на уму да је неопходно појединцу пружити одгој који поред учења о научним и другим чињеницама подразумева и такву врсту васпитања која као крајњи производ не нуди слепог послушника, јер послушност државној власти није никада била нити ће икада бити човекова мера привржености сопственој друштвеној заједници.