Аутор: Иван Јаћимовић, студент
,Ријешити, на који начин ријешити? То је тема данашње расправе. Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану.“ – Фрањо Туђман, 31. jул 1995. године, Бриони, Република Хрватска.
У српској историји постоји много догађаја поводом којих су се постављала потпуно погрешна питања. Тако је одмах након чувене Косовске битке 1389. године постављено питање лојалности Вука Бранковића, односно његовог учешћа у истој тој битки; Да ли се могла спасити Краљевина Југославија и зашто није; Да ли смо могли да спријечимо Априлски рат или не; Да ли је могао постојати бољи споразум од Тито-Шубашић и тако даље. Много је историјских питања за која се у самом старту зна да не зависе од српске стране већ од јачине њених непријатеља. Једно од таквих питања је и питање опстанка Републике Српске Крајине у првим данима августа 1995. године. Да ли је званични Београд продао Републику Српску Крајину или су је руководиоци исте издали, то су питања која нас нигдје неће одвести. Не због тога што би осуда једних, а аболиција других то ријешила, него због тога што ни Београд, а ни руководиоци Републике Српске Крајине нису криви за Олују нити било шта друго. Апсолутно је крива Хрватска, како војна тако и цивилна власт које су жељеле да заокруже хрватску територију насилним путем чије су посљедице имале протјеривање преко 250.000 Срба са својим вишевјековних огњишта.
Српска кривица ни за узроке Олује нити за посљедице исте не постоји јер каква год политика да се водила, мирнодопска (интегративна) или ослободилачка (устаничка као 1804.), Срби би једнако лоше прошли. Аргументи за овакве тврдње постоје у 50+ година ранијој историји Крајине када су на готово истом простору Срби били жртве једног од најужаснијих геноцида на подручју Европе. До завршног чина вишедеценијске србофобије какав је злочиначка акција Олуја би свакако дошло прије или касније, без обзира на то да ли је на челу СРЈ био Милошевић, Драшковић или неко други. Суштина Олује се управо крије у почетној Туђмановој реченици неколико дана уочи Олује. Тај циљ је испланиран одавно и његово спровођење нико није могао да спријечи, поготово оног тренутка када је НАТО логистички подржао то четвородневно дивљање.
За Фрању Туђмана који је примарно био идејни творац насилног разрачунавања са српским народом у Хрватској, а тек онда ,,велики отац нације“ се везује неколико ствари које су директно довело до тога да у данас независној Хрватској нема више од 300 хиљада Срба чији су преци ту живјели вјековима. Један од раних политичких радова Туђмана је свакако било учешће у самозваном Хрватском прољећу на почетку седамдесетих година када се тежило искључењу српског језика из употребе у Хрватској и када се тежило оснивању државе хрватског народа. Друга битна ствар у његовој политичкој каријери јесу избори 1990. године када је постао први предсједник Хрватске и када је на партијском сабору своје странке изјавио ,,НДХ није била само пука ,,квислиншка“ творевина и ,,фашистички злочин“ већ и израз историјских тежњи хрватског народа за самосталном државом.“ У том тренутку је Хрватска и даље била Социјалистичка Република Хрватска у саставу СФРЈ, а Срби су били конститутивни народ. Већ у том тренутку се знало у ком правцу плови ново, некомунистичко руководство Хрватске. Таквој изјави нису допринијели нити српске барикаде које тада нису постојале нити српски реметилачки фактор који није изражавао никакве сепаратистичке тежње с обзиром на то да је био заступљен кроз појам конститутивности. Трећа пресудна ствар, односно одлука јесте увођење новог, такозваног Божићног устава пред крај 1990. године којим је дефинитивно отпочео лов на Србе у Хрватској. Тим новокомпонованим уставом, на који су скоро сви преко ноћи заборавили, је измијењен, односно напуштен принцип конститутивности, а тим уставом је нестао и појам ,,Социјалистичка“ у имену федералне јединице.
До такозваног Божићног устава у вишестраначкој Хрватској која је била само једна од федералних јединица у оквиру СФРЈ, Хрватска се дефинисала као ,,Дом Хрвата и Срба и других националних мањина“ док је нова одредба на самом крају 1990 била ,,Дом Хрвата и других националних мањина“. Самим тим су Срби који су претходних 45 година били један од два конститутивна, односно равноправна народа које су устави СР Хрватске препознавали као такве, сада били срозани на ниво националне мањине што самим Србима свакако није одговарало. Туђман и његови сљедбеници, као што је између осталих био и Гојко Шушак, првак усташке емиграције и министар одбране током деведесетих, су имали јасан план који ништа и нико није могао зауставити јер су се одрекли комунизма и не само то, већ су били прва батина у борби против комунизма односно онога што је било на заласку свог живота у Европи. Тај план је био и више него злокобан, а то је обрачун са оном последњом трећином која је датирала из времена монструозне политике НДХ о трећинама. У најмању руку, ту преосталу трећину је требало протјерати јер је она сматрана реметилачким фактором новонастале и младе државе. Нажалост, то се и обистинило прво кроз операцију ,,Бљесак“ у мају 1995, а онда и кроз ,,Олују“ у августу исте године.
Све ово је само прилог истини да Срби нису жељели било какве сукобе, а камоли да буду протјерани са својих вишевјековних огњишта на којима су били апсолутна, а не некаква национална мањина. Исто тако, ово је прилог тези да су Хрвати, а самим тим и многи комунистички прваци Хрватске за вријеме СФРЈ као што су Бакарић, Дабчевић-Кучар, Туђман, Трипало жељели независну Хрватску, а самим тим и нестанак Срба из неке будуће, некомунистичке и етнички чисте Хрватске. Наравно да је долазак Туђмана на власт довео и до помирења ,,црне“ и ,,црвене“ Хрватске што је убрзало пут обрачуну са Србима односно последњом трећином. Више од двадесет година се темељно припремала етнички чиста Хрватска односно коначни обрачун са Србима и за тај сукоб Срби немају никакву одговорност, ни званичан Београд односно Милошевић, нити политички прваци у Републици Српској Крајини.