Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Посредна демократија је, према либералном јеванђељу, природни наследник непосредне демократије, која наводно више није могућа из посве објективних разлога, који су уједно и разлози техничке природе. Наиме, како данас на планети живи превише људи и како су савремене државе превелике, то је технички неизводљиво установити политичке праксе непосредне демократије античког типа и примењивати их свакодневно у политичком животу.
Ово даље значи да либерална теорија поставља посредну демократију у положај алтернативе непосредној демократији. Ова алтернатива је лажна и као таква осуђена је на историјски пораз с обзиром да разлози техничке природе служе само као изговор за владавину класа уместо владавине народа. Коначан циљ сваког политичког залагања би требало да буде владавина народа у бескласном друштву. Тек тако постављене ствари би за резултат дале једнакост у слободи.
У свом чувеном делу “Друштвени уговор” Jean-Jacques Rousseau се залаже за непосредну демократију и устаје против посредника. Према његовом мишљењу грађани би требало да буду директно укључени у доношење закона да би били слободни јер погрешно верују да су слободни када бирају посреднике у парламенту с обзиром да након избора поново постају робови. Ово се односило на Енглеску, али нема разлога да се не примени и на целокупну парадигму посредне демократије. Не можемо да превидимо чињеницу да се, почев од француске буржоаске револуције до садашњег времена, народ безусловно развлашћује постепеним стварањем читавог Система међународног и унутрашњег права и такво стање се проглашава природним наставком демократије.
Исти аутор у свом монументалном делу Друштвени уговор, у глави која говори о посредницима или посланицима, не прихвата аргументе техничке природе као изговоре за увођење посредне демократије и наводи пример античког Рима као простране и многољудне државе у којој је народ у једном историјском периоду редовно обављао непосредне демократске праксе. Дакле, аргументи елитистичке демократије нису стајали чврсто ни у фундаменту времена просветитељства па тако не могу стајати ни у темељима савремене цивилизације. Изговор техничке природе једноставно није био довољно убедљив Русо-у, као што није убедљив ни модерном човеку који је интернетом повезан са другим људима и светском базом свих података у сваком моменту без обзира где се налази на планети. Наравно да у садашњим условима веома брзе размене информација овај аргумент елитистичке демократије изгледа смешно.
Данас је без икакве муке могуће организовати непосредну демократију на нивоу читавих држава односно централне државне законодавне власти као и на нивоу локалне самоуправе, а чињеница да у таквим условима грађани не би дискутовали о законским предлозима у непосредном разговору на скупштини не умањује ефекте овако замишљене демократске праксе. Штавише, можда се на овакав начин у потпуности остварује Русоов захтев за законом као изразом опште воље јер грађани не би подводили своје политичко мишљење под туђе. Другим речима, угасила би се неопходност постојања политичких групација које су, у овом историјском периоду, оличене у политичким партијама либералних елитистичких демократија. Наравно да је остварење оваквог модела још лакше када се ствар пренесе на ниво локалне самоуправе. Сматрам да са реафирмацијом непосредних демократских пракси, свакако, ваља кренути одоздо јер другачије није ни могуће у историјским околностима у којима настаје овај захтев.
Овде треба нагласити да модерни устави углавном не препознају насеља или месне заједнице као најмање јединице локалне самоуправе односно као носиоце јавне власти и не прописују изворне надлежности које би се остваривале кроз функционисање скупштине јединице локалне самоуправе. Скупштине чији чланови не би били представници ничијег до свог интереса, чији чланови не би били бирани, већ би статус члана скупштине стицали самим пунолетством, у месту где су рођени. Зар је ово заиста толико тешко замислити? Зар би ова слика света била толико опасна за опстанак капитализма?
Чини се да је погрешна процена да би јачање непосредне демократије угрозило сам опстанак капиталистичког начина производње. Штавише, изгледа да ће увођење непосредне демократије у капиталистички систем бити императив у смислу проналажења начина да се одговори на све економске изазове будућности. Дакле, оно што се у овом историјском тренутку сматра отровом капиталистичког система, можда ће, врло брзо у будућности, бити посматрано као један од лекова и један од начина деловања у циљу консолидације истог тог система.
Демократија је од свога настанка прошла два корака уназад. Може се рећи да она, од момента настанка капиталистичког система привређивања, постепено нестаје, тако да се од краја 18. века више никако не може говорити о демократији већ само о њеном подражавању кроз коришћење истог термина који означава потпуно различиту ствар. Као што је већ речено – ово није случајно. Оно што се у савременом добу неолибералне демократије назива посредном демократијом заправо је потпуно различито од садржине појма “демократија” у свом изворном значењу. И не само да је садржина појма ове „две демократије“ различита већ су оне дубоко и непомирљиво супротстављене једна другој.
Овакав приступ теоријског стварања лажних алтернатива је у либерализму честа ствар с обзиром да се ова политичка идеологија, временом, показала веома вештом у смишљању правних и политичких конструкција како би оправдала де фацто неједнакост између људи, која је, нажалост, у капитализму неминовна и непоправљива. На овом месту, треба истаћи да суштинска једнакост између људи долази из равномерног распоређивања друштвеног богатства тако да сви имају довољно а нико превише. На жалост, у реалности капитализма, могући су само периоди када је та неједнакост мање или више наглашена али нису могући периоди када неједнакости нема. Тако, из данашње перспективе, јасно видимо да су периоди након светских ратова доносили већу једнакост на унутрашњем нивоу у државама капиталистичког језгра, док су периоди који претходе великим сукобима били обележени растућом неједнакошћу, која је претила да угрози основне темеље капиталистичког света. Ово даље значи да када теоријске и правне конструкције у пракси не могу да зауставе растућу неједнакост, тада државе немају превише могућности и бивају приморане да уз помоћ ратова ангажују максималне привредне капацитете, што даље води у процес смањења економских неједнакости. Овако се ратови, на неки начин, јављају као коректив правних конструкција које у условима мира немају снаге да задрже илузију једнакости између грађана. Проблем са капитализмом је што су овакве корекције привременог карактера.
С обзиром да је једнакост економски а не правни појам, то се не може успешно успоставити једнакост међу људима само уз помоћ пуких правних конструкција а управо то либерална капиталистичка парадигма све ове векове покушава да уради преко конструкције владавине права, људских права и наводно независног судства. Наиме, с обзиром да, како смо већ видели, демократија либералног типа не постоји другачије него у везивању са владавином права поставља се питање правог циља оваквог везивања?
Моје је мишљење да је разлог овакве теоријске конструкције, која је дубоко у темељима свих модерних друштава, управо нуђење алтернативе правој једнакости између људи. Како капитализам не подноси суштинску једнакост између људи баш из разлога потенцијалног спутавања замишљеног бесконачног привредног раста који стоји у темељима капиталистичког система привређивања, то се морала пронаћи алтернатива стању једнакости. Изгледа да је либерални капитализам вешто успео да успостави илузију алтернативе људској једнакости кроз устоличење владавине права, људских права и слобода као и независног судства, јер данас постоји широко (мада не и опште) прихваћено мишљење да ове правне конструкције воде у стање друштвене једнакости између људи.
Либерали орјентисани лево од центра, који своју идеолошку позицију одређују као социјалдемократску, користе економске идеје одређивања и кориговања висине минималних зарада од стране централне власти како би умањили погубну неједнакост у друштву. Основна идеја оваквог приступа јесте да економски проблем треба решавати уз помоћ правних конструкција. Коначни резултат таквих акција јесте смањење неједнакости у одређеним периодима развоја неке економије а не стварање друштва једнакости и слободе. Према подацима које нам даје Берние Сандерс у књизи „Наша револуција : будућност у коју верујемо“, у деценијама након другог светског рата Америчка економија је ушла у период нагле експанзије и пружила радничкој класи најмоћније економије високу запосленост уз високе зараде. Међутим, у периоду неолибералне праксе, када су појединачни интереси превагнули над општим интересима, дошло је до дерегулације финансијског тржишта, уговарања слободне трговине, гушења синдиката и смањења инвестиција, што је последично довело до пада запослености уз пад стварне зараде средње и радничке класе. Стварни средњи доходак стално запосленог грађанина је, према Сандерсу, данас нижи за 2.144 долара у поређењу са периодом пре четири или пет деценија. Уз све то, примећено је да се радно време де фацто повећало па тако радници у најмоћнијој економији света данас раде дуже од радника било које економије која припада капиталистичком језгру. Када се овим подацима дода и чињеница, коју наводи Сандерс, да званична статистика приликом обраде података о стопи незапослености уопште не узима грађане који су одустали од тражења посла или грађане који раде на привремено, по разним врстама уговора којима се успоставља привремени рад, тада не чуди његова констатација да данас око 20 милиона грађана Сједињених Америчких Држава који немају стални посао „званично“ нису незапослени.
Већ деценијама се у Сједињеним Америчким Државама води политичка полемика о неопходности повећања минималне зараде по радном сату. Председник УСА Барацк Обама 2014. године једним потезом пера одређује минималну зараду по радном сату уговорних радника на 10,10 долара. Оваквим потезима либерална агенда покушава да у периодима изражених унутрашњих неједнакости успостави крхки баланс са идејом да ће помицање лествице зараде нагоре произвести већу потрошњу што ће последично довести до веће опште потражње односно до веће производње. Оваква филозофија решавања друштвене неједнакости није у стању да изађе из граница наметнутих идеолошком парадигмом и представља само привремено решење. Све што може једним потезом пера да се створи – може једним потезом пера и да се прецрта и поништи!
Можда овај пример довољно говори о неопходности промене основа читавог система и одбацивања идеје да се у елитистичкој демократији неједнакост може свести на прихватљиву меру уз помоћ правних института и конструкција једноставним прописивањем правног правила од стране законодавца. Сматрам да је овакав начин успостављања једнакости лажан и да у пракси није дао позитивне резултате одрживе кроз дужи временски период, па га, као таквог, треба у потпуности одбацити и промовисати идеје владавине народа уместо идеје владавине права, као јединог пута којим се постиже једнакост у слободном друштву. Другим речима једнакост у слободи нећемо остварити уз помоћ владавине права него само уз помоћ владавине народа.
Такође, изгледа да је стање друштвене слободе, добијене преко друштвеног уговора, заправо само лажна алтернатива правој грађанској слободи до које човек долази само уз помоћ вишевековног учествовања у доношењу политичких одлука. Ово значи да нема слободе без непосредне демократије а да нема једнакости без једнаког распореда друштвеног богатства. Тек по успостављању дугорочне и одрживе непосредне демократије човечанство може размишљати о слободи у једнакости а не о лажним алтернативама ових друштвених стања.