Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Када је Хрватска сада већ давне 2013. године званично приступила Европској Унији, наивни су сматрали да се суочила са својом ружном прошлошћу и да тежи неком бољем животу са свим својим комшијама и националним мањима које живе у њој. Ипак, Европска Унија није промјенила Хрватску, не због тога што је Хрватска превише јака већ због тога што је сама међународна организација неспособна и слаба, а и у изузетним приликама мијења своје фундаменталне ставове.
Европска Унија је као организација којој је Хрватска ипак приступила, спустила лопту и након неког времена дозволила суштинску рехабилитацију творевине каква је била НДХ. Дозволила јој је да то ради искључиво у границама своје државе. али не и да своју радикално десну политику извози у друге државе ЕУ. Примјер за то се може пронаћи у Аустрији која је дуго година толерисала обиљежавање стрељање усташа и домобрана у Блајбургу након Другог свјетског рата. Дуго је толерисала и у једном тренутку прекинула фестивал неоусташтва. Суштина је да се Хрватска није суочила са својом изузетном мрачном прошлошћу из периода постојања НДХ, а камоли са злочинима из деведесетих година. Самим тим што се није у потпуности суочила са својом старијом мрачном прошлошћу, она је мирно могла да у народу његује своју србофобију која је потрајала све до данашњег дана. Завршетком рата за југословенско наслеђе 1995. године, Хрватска је први пут добила сопствену самосталну и међународно признату државу која је несумњиво створена на протјеривању српског народа са његових вишевјековних огњишта. Након 1995. године, многим, готово свим Србима није било или омогућено да се врате својим кућама, или су се бојали за своју безбједност или су постајале озбиљне монтиране оптужнице против њих. Простори у којима је остао да живи онај дио српског народа који није био протјеран, остао је потпуно окружен радикалним слојевима хрватског народа. Прије свега се ради о градовима као што су Вуковар и Книн. Та два града која су била стуб српског народа, у постратовском периоду односно периоду Републике Хрватске су постала најрадикалнија чворишта хрватског национализма. Книн због книнске тврђаве на којој је Фрањо Туђман развио заставу ,,нове“ Хрватске док је Вуковар постао познат због наводног чврстог отпора ЈНА на самом почетку рата.
Нетрпељивост према српском народу у самој Хрватској није остала само на реторици или неким симболичним поступцима већ је она имала јасан циљ, да се Срби никада не осјете прихваћеним и равноправним. То се најбоље видјело управо на примјеру Вуковара гдје се последњих десетак година свакодневно руше двојезичне табле. Тај ,,крижарски рат против ћирилице“ је водио данашњи предсједник Домовинског покрета, а уједно и градоначелник Вуковара Иван Пенава. Такво србофобно и дивљачко понашање није непознато за хрватске ултрарадикалне дјелове. Једно од таквих понашања су биле и антисрпске демонстрације у Загребу 1902. године које се могу назвати претходницом нацистичког јуриша на јеврејске радње тридесетих година двадесетог вијека или на оно са чим ће се Срби суочити приликом оснивања НДХ. Колико су радикални, а заправо сви дјелови владајућег ХДЗ-а и даље повезани са ултрарадикалном струјом хрватског национализма (читај усташтвом) говори и чињеница да је у Задру 2012. године било отварање споменика Миру Барешићу који је одговоран за убиство југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића. Истрага против Барешића никада није вођена, али он јесте подигнут на ниво народног хероја у чијој су глорификацији учествовали управо чланови задарског ХДЗ-а. Није се ни помишљало да се направи било какав отклон самог врха ХДЗ-а од задарских чланова, јер зашто би, Хрватска је ,,слободна, демократска и антифашистичка држава“. О томе колико је данас Хрватска антифашистичка говори и сама изјава Фрања Туђмана током девесетих година који је говорио да ,,НДХ није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа“. Од те и такве изјаве ниједан предсједник, премијер или високи званичник хрватске државе из било које странке био, никада се није оградио, а камоли осудио исту.
Коалиција ХДЗ-а и Домовинског покрета након избора 2024. године је нормалан и природан слијед догађаја и само говори о томе да је Републици Хрватској битније да његује мрачну прошлост него да гради будућност са другим народима који живе у држави. Захтјев који је испоставио Домовински покрет, а који је био да се избаце Срби из нове хрватске владе није уопште био неочекиван, напротив Андреј Пленковић је једва дочекао такав захтјев. Ни само прихватање таквог захтјева од стране ХДЗ-а није било изненађење већ се оно подразумијевало. Све то је и те како логично јер хрватски национализам као и бошњачки, црногорски и албански национализам, не може постојати без оштре и радикалне србофобије и негирања свега српског. Готово у континуитету од 1991. године постоји читав низ друштвених, интелектуалних, вјерских, спортских, политичких радника који осуђују све српско враћајући се на неке обрачуне од прије сто и више година, али исто тако, пажљиво и са много умијећа заобилазећи један Јасеновац, Паг, Јастребарско, Јадовно, као и многа друга стратишта, али и недвосмислену намјеру да се српски народ као такав уништи.
Највећи проблем данашњег друштва у Хрватској јесте у томе што се србофобија више не критикује у јавном простору. Уласком Домовинског покрета у коалиционој влади са ХДЗ-ом, питање србофобије је потпуно скрајнуто. Друштвено-политичка клима у данашњој Хрватској је прилично затегнута, најрадикалнији слој хрватског национализма је добио оно мјесто које је одавно желио или боље да кажемо, добио је шта је тражио, а то значи владу Хрватске без Срба. Ипак, треба бити потпуно искрен и рећи да је то све очекивано понашање и да је идеологија званичног Загреба увијек била да буде етнички чиста држава. Андреј Пленковић је одувијек желио да влада као његов идеолошки отац, као Фрањо Туђман. Суштинску могућност за такво нешто му је управо омогућила коалиција са Домовинским покретом који је формиран управо од стране најрадикалнијег дијела ХДЗ-а. Резултат сукоба левице и деснице, сукоба Зорана Милановића и Андреја Пленковића, али и сукоб Милорада Пуповца и Ивана Пенаве ће имати своје јасне посљедице, а то је свакако све тежи положај српског народа. До тога ипак неће доћи само на основу избацивања СДСС-а из власти већ и због тога што ће хрватско друштво прећи Рубикон и бити још радикалније од већ увелико радикалног.