Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Наравно да у систему у коме доминирају политичке партије и интересне групе нема ни говора о народној/општој вољи, с обзиром да појединачни интереси и политичка воља, која репрезентује ове интересе, у потпуности поништавају сваку општост воље. Ово значи да чињеница постојања политичких партија затире сваку могућност да посредна демократија у себи садржи макар мало од демократије, схваћене у смислу владавине народа односно изражаја опште воље.
Политичке партије, тако, постају историјски гробари сваке могућности да политички живот садашњице буде израз демократских пракси и истовремено потврђују тезе, многих антисистемски оријентисаних политичких и правних филозофа, према којима је либерална демократија само још један израз олигархијске власти, којих је историја човечанства препуна. Заправо, наша историја јесте историја олигархијских политичких режима. Њихови појавни облици су разнолики, али свима је заједничко да се о јавним стварима не пита народ а да се о приватним стварима појединац пита само делимично. Раније смо видели да је код модела праве демократије принцип управо супротан – о јавним стварима одлучује непосредно демос, док се о приватним стварима пита само појединац на кога се та ствар односи. Ако ми, као грађани, данас не доносимо непосредно одлуке које се тичу нашег родног места, тада можемо са непогрешивом сигурношћу да закључимо да не живимо у демократији и да нам систем, из неког разлога, намеће виртуелну стварност уместо реалности.
Дакле, либерална демократија је само још један облик једног истог политичког режима, који у континуитету постоји миленијумима, у свим начинима производње. Ово нас води до закључка да либерална капиталистичка парадигма није успела да нам подари нешто што би било differentia specifica у односу на претходне идеолошке поставке ранијих начина производње. На крају, све се поново слило у владавину олигархија. Либерализам, као и његов усавршени наследник неолиберализам, није успео да садржајем испуни празнину теоријских правних конструкција. Чак ни идеја глобализма, као нека врста везивног материјала између ових конструкција није успела да инспирише либерализам да празнину испуни неким суштинским садржајем који би био јасна граница између демократије и њене супротности. Уместо тога, либерализам се ослонио на пропаганду и измишљање стварности. Либерализам је пао на испиту историје. Није оправдао сопствено постојање. Створен да промени реалност олигархијских режима у овом или оном облику, он се изродио у своју супротност. Рођен да пружи истину, пружио је човечанству најлицемернију лаж икада измишљену у богатој ризници наших измишљотина. Излучен из идеје да промени реалност и поданика претвори у грађанина, дајући му шансу да се сам избори за слободу у једнакости, он се претворио у роба политичке класе. У верног кербера неједнакости и духовног ропства.
Либерализам је, изгледа, од почетка у себи садржао клицу онога од чега је требало да заштити друштво. Његова контаминација је зачета у његовом ембрионалном стању, како је било и са свим осталим великим идеологијама. Од самог зачетка, либерализам није имао никакве шансе, као ни многе политичке стратегије пре њега. Био је осуђен да изроди још један олигархијски режим. Наравно, сваки историјски период даје свој јединствени облик олигархијског режима, али та чињеница не чини режим нимало мање олигархијским од било ког другог олигархијског режима који смо кроз историју препознавали. Убеђен сам да ће будућност овај модел елитистичке демократије ставити у фолдер политичких режима олигархијског карактера јер он то у својој бити и јесте с обзиром да садржи све елементе који одређују садржину појма олигархије. Олигархија представља спајање две врсте моћи. Прва је моћ политичког одлучивања, а друга је моћ која произлази из акумулираног капитала коју можемо назвати и финансијском моћи. Спој ове две моћи влада људским друштвом од настанка првих градова-држава до момента писања ове књиге, са једним инцидентом који се догодио са прелаза из шестог у пети век пре нове ере у античкој Грчкој и који представља квалитативно одступање од овог правила.
Другим речима, данашњи облик владавине који се, као какав опасан вирус, колонијализмом различитих типова, проширио на читаву планету заправо маскира режим који представља супротност демократији. Елитистичка демократија није ништа друго до облик аутократске владавине олигархија иако либерална политичка идеологија покушава да јој да више значење измишљањем правних и политичких конструкција које значе само фасаду а никако суштину демократије. С обзиром да аутократски облик политичког режима одликује чињеница владавине мањине над већином народа то је јасно да елитистичка демократија либералног или неолибералног типа, у капиталистичкој парадигми начина производње, на може да буде ништа друго до ауторитарни политички режим и то чистог типа, с обзиром да у посредној демократији уопште није спорно да читава политичка елита, у доброј мери одвојена од народа, влада а да јој легитимитет наводно даје народ кроз гласање на изборима. Већ смо видели да избори у случају либерално капиталистичке парадигме нису ни општи ни непосредни, нити су избори са једнаким гласом. Такође, видели смо и то да данашњег човека не можемо да одредимо као политичко биће јер он то у највећој мери и није. Ова чињеница је непосредна последица изостанка оригиналних демократских пракси у последњих неколико векова и води у закључак да потрошач не може да додаје легитимитет политичкој класи све и када би избори били непосредни и општи са једнаким правом гласа. Ово значи да легитимитет тако изабраних припадника олигархија у стварности не постоји.
Како у ауторитарним политичким обрасцима није дозвољена конкурентност политичких идеологија то и у нашој стварности политичке праксе левица и десница уопште не постоје, већ стварају привид свога постојања не би ли оснажили доминантан политички образац и додали му још мало легитимитета, стварајући привид утакмице између идеологија. Право питање јесте чему толики труд маскирања суштине ствари уколико је народ ионако немоћан да преокрене ствари у своју корист? Ово нас води до закључка о неопходности активног деловања у правцу освајања слободе и једнакости јер промена долази само из начина на који схватамо стварност у којој живимо.
Најбољи доказ за тезу да су левица и десница, у либералној елитистичкој деморатији, виртуелни, може се видети из културне револуције, која се догодила на планетарном нивоу 1968. године. Она је, суштински, представљала облик препознавања и побуне против идеолошке издаје социјалдемократских политичких елита и њиховог константног утапања у политички центар либералне идеолошке оријентације, са чиме се наставило до данас. Давид Харвеy у књизи “Кратка историја неолиберализма” и Емануел Валерстаин у делу “После либерализма” на убедљив начин приказују анатомију либералне политичке идеологије сецирањем њених везивних ткива. Према овим ауторима, сама револуција јесте важна јер је по први пут разоткрила и јавно указала на овај феномен симулирања левице у политичком животу капиталистичког језгра. Међутим, овај културни покрет, рођен 1968. године, није био хомоген. Чиниле су га две скупине грађана са, наизглед, различитим крајњим циљем свога политичког деловања. Раднички покрети су изашли са циљем постизања једнакости у друштву очигледне неједнакости. Са друге стране, студентске организације су желеле више слободе. Ова два циља су, наизглед, супротстављена када се ставе у контекст либералне капиталистичке парадигме. Уколико се одлучимо за више једнакости, то нужно значи мање појединачних права односно мање слободе за појединца. Ако нам је најважнији коначни политички циљ – живот људи у једнакости, а истинска једнакост подразумева економску једнакост, како тај циљ помирити са индивидуалним природним правима, као што је право на неометано уживање имовине, које подразумева и његову заштиту у смислу перпетуирања стања нагомиланог богатства у рукама малог броја људи на планети? Како поништити почетну неправду, изражену у гомилању богатства малог броја људи, која подразумева стављање у неједнак положај свих осталих и продубљивање таквог стања у условима привредних стагнација, када, у исто време, треба поштовати природно право сваког појединца и заштитити његову имовину?
Испоставило се да у идеолошком историјском контексту у коме се овај покрет јавио његова хомогенизација кроз помирење ова два циља није била могућа. У овој чињеници је естаблишмент и пронашао клицу раздора унутар самог шездесетосмашког покрета. Опет се показало да је сагледавање ствари изван либералне идеолошке парадигме немогућа мисија. Владајућа класа се заштитила идејом неповредивости људских права и слобода као неком врстом религијског плашта. С обзиром да је правна конструкција људских права и слобода, склопљена у конструкцију владавине права и комбинована са идејом о природним правима, далеко пре шездесет осме године била опште прихваћена и неприкосновена, то је једина нада за помирење између једнакости и слободе, унутар овог културног покрета, било превазилажење самог историјског оквира у коме проблем настаје. У супротном, ствар је била осуђена на пропаст. Као и безброј пута до тада, показало се да су наше одлуке у доброј мери детерминисане начинима нашег схватања ствари, а наше схватање ствари јесте последица идеолошке контаминације либералног капитализма.
И поред неуспеха да доведе до преласка из политичког система ропства и неједнакости у своју супротност, револуционарни покрет из шездесет осме године је, према мишљењу једног броја политичких филозофа међу које спада Емануел Валерстаин, изазвао многобројне последице које се, између осталог, огледају и у напуштању неколико традиционалних марксистичких позиција. Пре свега, реч је о одустајању од идеје да потлачени треба прво да преузму власт а потом да трансформишу друштво. У суштини ове теме се налази питање да ли је државна власт још увек важна или, другим речима, да ли има смисла преузимати полуге државне власти да би се изградило друштво једнакости у слободи? Превише пута се у историји показало да преузимање власти не значи ништа више од козметичке преправке. Свакако да следећи потез власти, по њеном освајању, није и не може бити да себе развласти а народ овласти. То тако, једноставно, у стварности не бива. Дакле, потребне су алтернативне стратегије застарелим и класичним стратегијама револуције из деветнаестог века. Као могућа решења се издвајају и све чешћи захтеви за афирмацијом принципа непосредне демократије на сваком нивоу. Дакле, напуштена је традиционална марсистичка идеја да је демократија буржоаски политички концепт који има за циљ да спречи револуционарно преузимање власти. Ово значи да идеја левичарске авангарде у условима савремених схватања, испуњеним искуством двадесетог века и социјалистичким експериментом у источној европи, више нема поверење левих политичких покрета и идеја. Напокон се напушта свака помисао на неку нову врсту елитизма. Сама идеја елитизма се одбацује у свом зачетку, као клица која увек, под повољним историјским условима, проклија а потом и сама постане оно од чега је требало да брани демократске праксе и општост воље као њихов израз. Ово, даље, значи да се напушта и идеја о организованости целокупне политичке активности у једну једину политичку партију која је по природи ствари кохезивна и предвођена друштвеном авангардом.
Па ипак, највећи значај културног покрета из шездесет осме године огледа се у разоткривању суштине ствари и називању те истине њеним правим именом. Либерална елитистичка демократија није ништа друго до владавина олигархија какву смо имали, у различитим облицима, миленијумима пре капитализма и какву ћемо имати још миленијумима након њега уколико не успемо да силом аргумената преузмемо своје судбине у своје руке. Реч је о владавини увек једне исте класе у којој се мењају само персонална решења. Чињеница да је некада у тој владавини видљива само глава а некада само реп не значи да је реч о смењивости власти. Власт је суштински несмењива и ту се ништа није променило.
Дакле, читав либерализам са свим осталим политичким идеологијама капитализма је остао без својих темеља и основног циља свог постојања. На почетку његове егзистенције као скупа идеја повезаних у јединствену целину која има смисла, стајала је потреба да се одговори на ново време. Било је то време модерности до које долази услед усвајања идеје о смењивости власти као новој појави. И пре стварања те идеје долазило је до смена династија или појединачних решења на челу монархија, међутим, тек од усвајања ове идеје долази се до тачке када постаје нормално да саму монархију смени владавина народа. С обзиром да на крају овог процеса данас јасно видимо да није дошло до обећане владавине народа већ да је олигархију једне врсте сменила олигархија друге врсте која, слично њеној претходници, измишља извор свога легитимитета, то има места закључку да идеологије капитализма нису испуниле основни циљ свога постојања а то је да створе политичке стратегије као врсту погледа на смењивост власти као револуционарну историјску новину коју је донела француска буржоаска револуција.
Дакле, власт није постала смењива већ је пропаганда политичке класе постала неупоредиво снажнија и способнија да нам елитистичку демократију прикаже као одговор на наше миленијумске молитве. Уместо са неба, данашња политичка елита легитимитет црпи, ни мање ни више него, од народа! Као да је народ одувек жудео да њиме владају незасите олигархије које стварају све већу неједнакост у друштву, које измишљају политичке и правне конструкције као лажне алтернативе једној и јединој слободи. Оној која долази од непосредне владавине народа као мукотрпне и вишевековне демократске праксе која се непрестано усавршава. Као да једнакост и слобода нису једно! Као да они уопште и могу постојати а да не буду у стању међусобног везивања. За разлику од демократије и владавине права, који, како смо видели, само виртуелно постоје у стању међусобног везивања, слобода не може да постоји без једнакости и обратно. Свако схватање које види ова два коначна циља сваког државног и друштвеног деловања у колизији, само је схватање увезано у ланце елитистичке демократије либерално – капиталистичке идеологије и као такво га треба одлучно одбацити.
Из свега изнетог јасно је да је либерализам пао на испиту историје због немогућности да испуни садржином правне и полтичке конструкције, које је створио ради де јуре заштите прокламованог носиоца суверенитета односно де фацто заштите владајуће класе. Право питање је да ли би и друге идеолошке парадигме показале исте резултате? Изгледа да има довољно основа за тврдњу да би ствари биле мање-више исте по најважнијем питању са којим се у овој књизи суочавамо. Сваки од предложених погледа на модерност коју је капитализам изнедрио би у суштини представљао оквир за владавину олигархијских режима. По овом питању се у историји ништа није променило ни са променама самог начина производње па нема никаквих индиција да би се са победом неке друге капиталистичке идеологије ствари битно промениле. Наравно, ова чињеница нимало не аболира либерализам од свих његових злочина пред судом историје али нам помаже да схватимо значај захтева за непосредном демократијом. Партиципацију треба у потпуности одбацити у корист потпуног преузимања народне политичке иницијативе. Преузимање политичке иницијативе значи еволутивно сазревање поданика у грађанина, а то је оно што бисмо сви волели да будемо и када нисмо у потпуности свесни ове игре.