Оловни војник

Извор: Diplomacy & Commerce

Путујућа изложба “Бели Руси и ренесанса српског позоришта” чију поставку смо имали прилике да видимо током неуобичајено топлог фебруарског месеца у Новом Саду, говори о утицају руских уметника на развој балета, опере и драме у Србији. Многи од њих су се, према речима директора Српског народног позоришта Зорана Ђерића, бавили управо позоришном режијом, што их не чини много другачијим од руских уметника који и данас, више од 100 година касније, нуде своје услуге нашим позориштима. За време трајања изложбе имали смо прилике да се упознамо управо са једним таквим позоришним редитељем. Ради се о Константину Муханову који тренутно ради на поставци своје представе „Оловни војник“ која је базирана на истоименој бајци Ханса Кристијана Андерсена у Позоришту младих у Новом Саду.

Муханов је заједно са својом породицом у новембру 2022. године дошао у Србију и то ни мање ни више него управо у Нови Сад, град носилац титуле Европске престонице културе. Као један од разлога зашто се одлучио за Нови Сад, наводи да га архитектура и рељеф самог града подсећају на Зеленоград, преграђе Москве у којем је живео пре доласка у Србију. Поредећи Београд и Нови Сад, говори да оба града имају своју богату историју и културу, и да у њима налази много инспиративних места, као што су Калемегдан и Петроварадин. Истиче да јако цени то што је у Београду могуће видети трагове различитих култура као што су остаци аустријске, турске и римске империје, али и да проналази одређене сличности између Новог Београда из доба комунистичке Југославије са појединим местима и градовима у Русији. Ипак, Београд је за њега превише урбан и бучан град, и ужива у миру који му пружа Нови Сад са својим уским улицама и бициклистичким стазама.

Кроз конверзацију сам заључио да је један од главних мотива зашто је дошао баш у Србију, а не у неку другу европску државу, управо та сличност између наших култура и народа која нас непрестано везује кроз векове. Он тврди да је увек тешко уклопити се у другачије окружење, али да је тај процес адаптације знатно лакши уколико успете да пронађете сличности између тог места и места из кога долазите. „Људи се могу навићи на сваку ситуацију, стварно верујем у то!“, али додаје да је тај процес такође лакши уколико сте млади, и иако за себе каже да је млад, ипак због породице не дозвољава себи одређене „глупе ствари“. Истиче да му је јако драго што његова деца кроз дружење са вршњацима у вртићу имају прилике да уче српски језик као да им је матерњи и да већ много боље говоре у односу на њега.

Оно што га је шокирало приликом боравка у Србији јесте доброта и гостопримство на које је наилазио на сваком кораку. Било ми је јако драго што је истакао ове две особине јер често као нација знамо да будемо превише самокритични у том погледу. На питање које су главне сличности и разлике између српског и руског народа, каже да је руски народ изузетно хетероген и да сматра да не би могао на прави начин да одговори на то питање, али да је православна хришћанска вера свакако наша највећа сличност. Оно што му је било необично код наших цркви јесте то што се на јароболу уз црквену заставу вијори и застава Републике Србије. Покушао сам да му објасним кроз историју настанка заставе и симболику свих боја на њој да она не представља нешто политичко, већ да има много дубље значење и да смо ми јако поносни као нација на нашу заставу јер она представља вишевековну борбу нашег народа за слободу од страног окупатора.

После тога смо прешли на разговор о представи на којој ради, као и о разликама и сличностима између филма и позоришта као уметности. Открио ми је да ради на позоришној адаптацији бајке Ханса Кристијана Андерсена “Оловни војник” и да се нада да ће представа доживети своју премијеру у току 2024. године и то у Позоришту младих у Новом Саду.

„Прича је о једном од 25 играчака војника направљених од оловних кашика. Али пошто није било довољно материјала за свих 25 војника, један од њих је био без ноге. Тај војник у дечијој соби упознаје балерину направљену од папира и одмах се заљубљује у њу. Разлог за то је што ју је видео како стоји на једној нози јер је била у пози за плес. Он покушава да дође до ње, али завршава на улици где трпи многе страшне ствари. Завршава у канализацији и на крају га поједе риба, али он остаје јак и сања да је поново види. Међутим, неко успева да упеца баш ту рибу и ставља је на кухињски сто да је припреми за вечеру. Испоставља се да кувар ради у кући за породицу којој је оловни војник био поклоњен још на почетку приче. Кувар враћа играчку детету, а онда је дете случајно баци у ватру. Због ветра папирната балерина пада поред оловног војника и сада су коначно, барем на тренутак били заједно. Обоје горе у ватри и на крају од балерине и војника остају само комади метала и накита.“

Прича је наравно тужна, али има моћну поруку, а то је да је јако битно остати храбар и издржати све оно лоше што живот носи са собом. Објаснио ми је да ће представа садржати комбинацију стварних глумаца и лутака и да ће сваки глумац имати верзију свог лика којег глуми у облику лутке. Мало смо разговарали и на тему разлика и сличности између филма и позоришта и како се филмски редитељи много више фокусирају на концепт времена у својим пројектима, док је преокупација позоришних редитеља емоција и комуникација са публиком у просторији. За себе каже да још увек пуно учи о позоришту и сцени, а одговорио нам је и на питање да ли се док ради са глумцима на представи понаша ауторитарно или је флексибилан. “Понекад се понашам ауторитарно док радим са глумцима јер ја видим целу слику представе, али их увек саслушам када желе да ми кажу како се осећају у вези са њиховом улогом и шта би урадили другачије“ закључио је.

Каже да је врло захвалан редитељки из Позоришта младих Емилији Брдаковић која му је пуно помогла и коју сматра добрим пријатељем. Такође ми је рекао да тренутно уопште не размишља о повратку у Русију и да сматра да је боравак у Србији јако добар за њега и његову породицу. Разговор са господином Муханов је био заиста освежавајућ за мене и драго ми је што смо имали прилике да причамо о великим и малим стварима изван политике, а нарочито ми је драго због поруке коју је послао на крају нашег разговора о томе како сматра да је тужно што ће многе културне везе које су постојале између Русије и Запада бити исечене и избрисане због политике и игре моћи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *