Неподношљива лакоћа левих атентата

Опет је близу окупљања Трампових присталица нађен експолозив. То би био трећи покушај атентата на Трампа у последњих неколико месеци. Прво 13. јула ове године у Батлеру у Пенсилванији, на републиканском митингу Томас Крукс је пуцао на Трампа снајперском пушком. Други пут 22. септембра Рајан Рут је у заседи са снајперском пушком чекао Трампа на његовом голф терену у Палм Бичу. Ако се испостави да је тачно да је полиција нашла експлозив у возилу близу места где је Трамп требало да одржи митинг на Лонг Ајленду то би био трећи покушај атентата на њега за само неколико месеци.

Такође, 15. маја 2024. године у Хендлови, Словачка, Јурај Цинтула је пуцао пиштољем из близине у словачког премијера Роберта Фица. И Трамп и Фицо су само пуком срећом преживели атентате. Обезбеђење им се није баш најбоље показало. Можда и због тога што су та обезбеђења део система који и једног и другог доживљавају као аутсајдере и страно тело. Без обзира што су идејне позиције свих атентатора врло шаренолике сви они би условно могли да се на основу идеја сврстају у тзв. лево-либералне присталице. Међутим,оно што их сигурно сврстава у тзв. леви политички корупус је лакоћа са којом су спремни да потегну оружје на идејне противнике и да ликвидирају оне са којима се не слажу. Подела политичке сцене на левицу и десницу је врло условна у својој суштини. Она је европоцентрична и култур-расистички према остатку света, њиховој историји и политичком искуству. Подела на левицу и десницу потиче из времена Француске револуције, када су на основу седења у Конвенту они који су били умеренији, конзервативнији, блиски аристократији седели десно од председавајућег Конвента док су они који су били радикалнији, антиклерикални, антимонархијски, револуционарни и неконзервативни – седели лево.

Проблем тога што је у време Француске револуције већ увелико највећи део глобалне већине имао проблем са предаторским колонијализмом западне цивилизације који ће се у наше време претворити у глобалистички људождерски капитализам, а самим тим ова подела на лево и десно није суштински осликавала најважнију политичку борбу у колонијално окупираним народима. Код нас Срба, као и код Руса, који смо православно и словенски били други и другачији за западноевропски колонијализам, у Европи, права подела је била на народњаке и западњачке компрадоре. Ова подела је остала као суштинска до данас и како је некад била потпуно камуфлирана у лево-десни дискурс, последњих деценија и година она је брутално јасна и неупитна. Како код нас тако и у целој глобалној већини која се управо организује и наоружава за коначни обрачун са вековним западним предаторима.

Међутим, има нешто у лакоћи са којом атентатори на Трампа, Фица и друге „десне“ лидере нишане политичке противнике, због чега би условно могли да их назовемо левим. Левим у оној мери у којој су они који су седели лево од председавајућег у Конвенту лако и безкомпромиса побили стотине хиљада невиних људи на гиљотини, извршили геноцид у Вандеји, обезглављивали аристократе и свештенике, спаљивали цркве, касапили припаднике „сумњивих“ класа. Сви ти људи су били криви углавном због свог политички некоректног социјалног и националног порекла или зато што би евентуално могли да постану будући противници, или чешће што их је руља напујдана ватреним букачким говорима лидера „левице“ видела као предмет својих монструозних иживљавања, порива или потребе за пљачком….

Ова историја Француског јакобинизма лепо се уклапала у претходне европске, поготово верске, ратове који још од времена крсташких ратова, конквистадора и других који су потврдили крволочни педигре европских ратника. Ипак, оно што је јакобинце чинило донекле новим и посебним јесте то што су их уместо верских лидера и свештеника у поход на непријатеље и стварање „раја на земљи“, повели интелектуалци, који су себе доживаљавали са великим „И“, људи који су веровали да им само то што имају сјајну идеју даје за право да и другим људима „отварају очи“, па ако они на то нису добровољно спремни – онда олако прибегавају насиљу. Француска револуција, и друге које су се десиле мало пре ње, а поготово оне које се дешавају после ње, цела два века по Европи и широм света – довеле су до тога да се направи романтичан мит о револуцији и револуционарима. Насиље које је свака револуција носила није се замерало јер је било оправдано „племенитом“ жељом да се исправи нека друштвена неправда, да се потлаченим масама донесе луча слободе, напретка, срећне будућности и то по сваку цену, јер свака цена је прихватљива ако се доноси „рај на земљи“, ако се све што је човечанство до тада достигло посматра као гњило, труло, недостојно и да сада и овде управо почиње ново време, нови људи… у то име је све допуштено, сваки број убијених је прихватљив, чак и ако су многи од њих објективно невини, сви монструозни начини убијања су допуштени, сва нова оружја и оруђа за масовно уништавање су добра ако су ефикасна у крчењу пута у светлу будућност, у бољи свет.

Данас, после два века разних „изама“ у име којих се убијало, разних лидера који су свет водили у ново време, јасно је да се овај левичарски, револуционарни, јакобински, бољшевички став препознаје не по идеологији већ по методологији. Левичаре данас препознајемо по modusu operandi а не по идејама. Јакобинци су били инспирација бољшевицима, Робеспјер је породио Лењина и Троцког, а ови су били, ако не инспирација онда савременици и чак једно време саборци Мусолинија и његових фашиста, а онда и Хитлера и његових национал-социјалиста, већ је опште место озбиљних политичких теоретичара став да су и нацисти и фашисти левичарски покрети не само због тога што су масе батинаша СА и СС трупа, као и италијанских фасија дошли из редова црвеногардејаца и црвених стража. Много значајније је то што су лидери фашизма били социјалисти као Мусолини, а нацисти су и у свом називу имали социјалистички префикс. Ипак, оно што их нераскидиво везује у исти дух политичке припадности јесте метода насиља којом су уништавали своје идејне противнике. Та методологија је оно што чини нераскидиву везу између Робеспјера који са лакоћом шаље хиљаде невиних на гиљотину, Троцког који блиндираним возом разара стотине цивилних насеља, Хитлера који уништава читаве народе или Медлин Олбрајт која каже да пола милиона ирачке деце нису велика цена за увођење америчког модела демократије у Багдаду.  Метод тих левих лидера је увек исти: у политичкој полемици онога ко се са њима не слаже доживљавају као смртног непријатеља и примењују све врсте дисквалификација аd hominem где им је све допуштено (лаж, клевета, увреда, дефамација…), у политичкој борби све је допуштено против оних које сматрају непријатељима (грађански рат, тероризам, геноцид, убијање цивила, узимање талаца, жртвовање читавих народа) и када некога у политичком смислу сатанизујете нормало је да га пошаљете у концентрациони логор са све породицом.

То је оно што данас имамо у свим владајућим наративима политичког Запада било да се обрачунавају са побуњеним државама и народима глобалне већине или са својим „унутрашњим непријатељима“ какви су Трамп и Фицо. Америчке демократе су демократе само док контролишу сав медијски простор, док контролишу сав друштвени наратив и свест суграђана, док добијају на изборима, чим ствари почуну друкчије да се дешавају, суграђани почну да мисле својом главом и да гласају из слободе, чим демократе почну да губе изборе, са њиховог лица пада насмејана маска Камале Харис и пробија разобличено лице Хилари Клинтон које тако неодољиво подсећа на смрад Робеспјера, Лењина, Троцког, Хитлера, Олбрајтове… и онда почињу суђења, кенселовање, рушење споменика, а на крају и стрељања. Та стрељања у случају Фица и Трампа су атентати, а ако иза њих стану масе које желе да их одбране онда су могућа и масовна убиства, једноставно, то им никада није било страно.

Зато је данас тако лако левичарима да буду атентори, не као тираноубице, већ као они који у недостатку аргумента и чињеница своје ставове поткрепљују метком онога ко другачије мисли. Због свега тога дубоко верујем да је сада сваки пристојан човек дужан да буде конзервативац и контрареволуционар, они који то нису јесу левичари.