Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Рађању модела стварности претходи везивање предоминантне идеологије за начин производње и расподеле произведених добара. Ово значи да диктатура модерности одређује на који начин и у које време ће доћи до везивања ове две компоненте од којих се састоји комплетна друштвена парадигма. У том контексту, политичке идеологије представљају стратегије као одговор на питање како се прилагодити новоствореним друштвеним околностима.
У моделу стварности који се образовао везивањем предоминантног либерализма за капитализам и који се данас у теорији веома прецизно означава својим правим именом – либерални капитализам, нова реформистичка идеја је гласила да носилац суверености није краљ него народ односно да легитимитет власт не добија од бога него од народа. Ова идеја се темељила на индустријској револуцији коју је донела модерност. Како модерност намеће динамични карактер политичким идеологијама које су реформистичке то је индустријску револуцију морала да прати и промена темељних идеја на којима је почивао стари и превазиђени свет. У условима овакве диктатуре модерности требало је осмислити нове политичке стратегије. Тако у капитализму настају три политичке идеологије схваћене у смислу наведених стратегија. Нема разлога да се иста матрица не примени и на сваки претходни историјски период смене производних оквира.
Следом ових идеја можемо да закључимо да се као израз модерности рађају нови начини производње, али и старе и увек исте политичке идеологије које се, тек након међусобне борбе и тек након што једна од њих постане предоминантна, везују уз нови начин производње и стварају нови модел стварности. Ово значи да се увек понавља иста узрочно-последична матрица коју диктира модерност као рађање новог начина производње који покреће старе идеологије из чије се борбе рађа нов модел друштвене стварности. Покретање старих идеологија значи да су оне суштински увек исте јер увек и без изузетка у сваком моделу имају исте основне особине. Прва идеологија је реформистички орјентисана према индивидуализму и у савременом историјском периоду је називамо либерализмом. Друга идеологија је реформистички окренута ка колективизму и у нашем времену је препозната као социјализам. Обе политичке идеологије одликује жеља за динамичним и веома брзим променама.
Другим речима, ове две идеологије у потпуности поступају према диктату модерности. Њихов циљ је перманентни прогрес што значи да се никада коначно не остварује јер увек постоји простор за додатним друштвеним развојем с обзиром да историја нема нити може да има свој еволутивни и природни крај. Другим речима, реформистичке идеологије никада не мирују и по природи ствари захтевају константне друштвене кретње оличене у реформама свих области друштвене стварности. Ово парадоксално значи да се ове две реформистичке идеологије у једној тачки нужно морају сукобити са основним својством сваког модела стварности; у једном тренутку мора доћи до судара између природне тежње модела стварности за својом презервацијом и природне тежње ових идеологија за променом света под утицајем модерности. Ова тачка води у парадокс јер је и сам модел стварности настао из везивања једне од две реформистичке идеологије које су временом постале предоминантне и које су у везивању са начином производње стекле потенцијал да мењају модел друштвене стварности.
Диктатура модерности која је начинила постојећу парадигму у временским размацима ту парадигму разграђује и ствара услове за појаву нове. Овај процес нам је кроз историју познат по својим весницима као што су преласци из једног начина производње и расподеле добара у други производни оквир услед усложњавања поделе рада као темељне последице диктатуре модерности. Најважнија ствар у вези са реформистичким идеологијама јесте да оне и само оне имају потенцијал да стварају модел друштвене стварности. Конзервативизам нема овакав потенцијал јер је он само реакција на реформистичке идеологије и стратегија борбе против реформизма. Као реакција конзервативизам нема оне елементе које реформистичке идеологије уграђују у друштвену парадигму па се из његовог везивања са начином производње и расподеле добара не рађа нови модел друштвене стварности. Па и поред тога, конзервативизам као политичка идеологија заслужује посебно место на пиједесталу идејних покретача историјских токова. Он увек и без остатка изражава неопходну сумњу и скептицизам према неумереним и пребрзим друштвеним реформама, а реформе произашле из либералних и социјалистичких идеја јесу управо и увек такве – неумерене и пребрзе. Основна опасност налази се у несразмери између техничко-технолошког напретка друштва и духовног развоја човека. Конзервативизам ову опасност инстинктивно осећа и на њу увек и без остатка реагује.
Конзервативна политичка идеологија има задатак да анулира опасности које са собом повлачи пребрза реформа друштва. У основи ове идеје лежи непријатељство према диктату модерности. У овој идеологији има највише скепсе и сумње према пребрзом ослобађању идеја и њиховог претакања у објективну форму. По овим особинама конзервативна политичка идеологија у себи има највише људскости и антагонистички је орјентисана према технолошко-техничком развоју који прети да надрасте и замени човека. Ова идеологија се не мири са футуристичким предвиђањима да ће човекова историјска сврха бити испуњена када створи предуслове да машине и алгоритми наследе улогу креатора нових модела стварности. По природи ствари њој је одбојна свака идеја која у коначници види свет кроз призму новог модела стварности. Можда је исправније рећи да је конзервативизму одбојна свака идеја која не ради у корист човека, у којој се иза суверености народа крије сувереност капитала и владавина олигархија. Ова политичка идеологија је дубоко антагонистички настројена према мрачним визијама футуризма у којој се на крају историјског пута човекова улога своди на креатора машина које ће поништити човека и свако људско наслеђе. Све што није изворно људско и у функцији човека и природе чији је он део конзервативизму је страно. Уосталом и генеза његовог имена говори о овим његовим врлинама.
Израз конзервативизам као политички појам настао је у првој половини XIX века. Порекло израза налази се у латинској именици цонсерватио, која од краја средњег века улази у европске језике у значењу „очувати нешто од кварења“. Данас се израз користи у различитим значењима, па се говори о политичком, културном, језичком као и религијском конзервативизму. Конзервативизам у културолошком смислу би се могао одредити као стање духа, скептицизам који је усмерен на чување оног најбољег из културног наслеђа које произилази из постојећег поретка који је успостављен унутар модела стварности. Конзервативизам у смислу политичке стратегије је посебна политичка тактика и метода деловања која штити друштвени status quo односно увек и без остатка оклева према наглој друштвеној промени. Ово значење идеолошког погледа на друштвену стварност се временом примило и у народним говорима, па се данас, у језичком смислу, под конзервативизмом обично мисли на све што је суздржано, скептично и несклоно наглим променама. Конзервативизам у смислу политичке идеологије се у моделу друштвене стварности рађа само у време великих политичких превирања. У том смислу се може посматрати и као систем политичких идеја које служе за одбрану успостављених институција увек када су оне изложене темељном нападу који води у дестабилизацију модела стварности. Као политичка идеологија капитализма, конзервативизам се обликује у XVIII веку у сукобу са либерализмом као реформистичком идеологијом окренутом ка појединцу. За обликовање конзервативизма као политичке идеологије пресудна је Француска буржоаска револуција која се одиграла у периоду 1789-1799 године.
Први конзервативни писци и политичари који су јавно критиковали либерализам и оспоравали његов домашај сматрали су да прокламовани циљеви либерализма не представљају ништа више од фикције и да се у њихово име не сме уништавати систем који је традицијом успостављан кроз дуг временски период. Француска буржоаска револуција избацила је најмоћнију политичку паролу икада која је гласила : „Братство, слобода и једнакост“. Моћ ове пароле се налази у чињеници да су слобода и једнакост темељни циљеви сваке политичке идеологије која је икада постојала као и сваке интерпретације једне од три постојећих и увек истих идеологија. Понекад је јасно да је реч о три увек исте политичке идеологије које имају исте кључне карактеристике увек и у свако време, а понекад се ова оштрина у сагледавању суштине ствари губи и ствара се утисак да постоји читава лепеза разнородних политичких идеологија. Па чак и када наступи историјски период у коме преовлада ова друга ситуација, чак и тада све те идеолошке интерпретације у својим темељима садрже увек и само две основне идеје, а то су идеје слободе и једнакости. Како данас из фазе самртног ропца либералног капитализма јасно можемо да приметимо да ове темељне идеје никада ни на једној тачки планете земље нису биле остварене, чак ни у неком кратком временском периоду, то можемо да закључимо да је либерални капитализам историјски превазиђен и да живимо у занимљивом периоду стварања услова за постављање нове друштвене парадигме.
Пуно је весника ове смене парадигми која се одвија и обликује под неумитним дикататом модерности. Почетком XXI века субјективна форма која преовлађује у књигама и релевантној литератури јесте дубоко субверзивна и антисистемска. Она је толико разграната и креће од највећих и најпрестижнијих универзитета преко књига самоуких политичких филозофа, који без титула успевају да сагледају природу друштвеног поретка у коме живе и да ту природу сецирају и одреде јој тачну анатомију, па све до новог политичког наратива модерних генерација. У прве две деценије XXI века ова субјективна форма се структурирала у објективну форму кроз Брегзит и победу Доналда Трампа на председничким изборима у Сједињеним Америчким Државама и ова два крупна политичка догађаја јесу весници новог доба и почетка обликовања новог модела друштвене стварности који ће умногоме бити веома различит од либералног капитализма. Ово је могуће само због тога јер је либералном капитализму као друштвеној парадигми куцнуо природни крај и на овој историјској тачки овакви процеси постају видљиви. Када оваква историјска дистанца не постоји тада нам политички процеси обликовања модела стварности остају замагљени и углавном невидљиви.