У недељу 17. децембра одржавају се можда најбитнији избори од успостављања вишестраначја у Србији, а свакако у рангу избора из 2012, 2008. или 2000. године. Ови избори су заиста последњи референдум о власти Александра Вучића и Српске напредне странке, али и последња гранчица спаса за Србију.
Оног тренутка када је најављено да ће избори бити расписани за 17. децембар био сам један од ретких који су били озбиљно забринути због те чињенице јер сам знао да децембар никако не одговара опозицији и да је савршен термин за одржавање ванредних парламентарних избора био управо почетком септембра месеца (за шта није постојала подршка у проевропском блоку), односно на пролеће заједно са редовним локалним и покрајинским изборима. Такође сам веровао да опозиција прво мора да инсистира на укрупњавању у два велика блока (проевропски и национални), па тек онда да захтева изборе. Међутим, од најаве расписивања избора, до расписивања истих прошло је скоро месец дана док није био формиран први од ова два горе поменута блока чиме је изгубљено драгоцено време које је могло бити искоришћено у кампањи. Нажалост, до формирања националног блока није ни дошло, ни на републичком, ни на локалном нивоу. Уместо тога, на наредним изборима суверенистички оријентисани гласачи ће моћи да гласају за једну од три, или четири, изборне листе које имају реалне шансе да пређу изборни праг од 3% подршке.
Ако је веровати истраживањима часописа Нова српска политичка мисао Ђорђа Вукадиновића, опозиција у Београду има предност у односу на владајућу коалицију СНС-СПС од минимум 15%, тако да евентуално расипање опозиционих гласова испод цензуса у овом случају не би требало значајније да утиче на коначан изборни резултат. Када је реч о републици, ту је ситуација битно другачија. Односно, могла би да се упореди са тензијом и резултатском изједначеношћу власти и опозиције на прошлогодишњим београдским изборима. Српска напредна странка сасвим сигурно нема апсолутну подршку грађана, као што је није имала ни на прошлогодишњим изборима. Рејтинг СНС-а бележи пад од минимум 4-5% у односу на прошлогодишње парламентарне изборе када је освојила безмало 43% гласова бирача. СПС делује као да је додатно ослабљен у односу на претходне изборе, а кључна новина је управо то да ове две листе саме неће моћи да формирају власт на републичком нивоу.
Прелазна техничка влада која би била формирана после децембарских избора, морала би у Народној скупштини Републике Србије званично да одбаци Француско-немачки споразум о de facto признању косовске* независности, односно илегалне сецесије наше јужне покрајине. Одбацивање овог споразума је од највишег националног и државног значаја за опстанак Србије као суверене и самосталне државе. Други кључни задатак ове владе мора бити конзервативнија фискална политика, односно моменталан прекид даљег гурања Србије у дужничко ропство. И трећи задатак владе би био обезбеђивање фер и поштених услова за одржавање нових парламентарних избора на пролеће следеће године заједно са редовним локалним изборима у већини градова и општина у Србији када ће ситуација у медијима бити значајно повољнија за надметање у доброј вери свих политичких опција.
Уколико до формирања ове технике владе не дође, нових избора сасвим сигурно неће бити до 2027. године, а оно што ће потом уследити, тешко је уопште описати речима. Александар Вучић ће под притисцима са Запада отпочети пуну имплементацију већ договореног Француско-немачког споразума што ће резултирати уласком Косова* у бројне међународне институције као што су УНЕСКО, УН и НАТО. Србија ће потпасти под дужничко ропство и до краја 2024. године ће јавни дуг државе сасвим сигурно прећи 40 милијарди евра (250% годишњег буџета Републике Србије). ЕПС ће бити распарчан и продат странцима и поново ће бити покренут пројекат ископавања литијума у Србији под палицом англо-аустралијске корпорације Рио Тинто.
Улог је превелики да би било ко од нас 17. децембра мога да приушти себи да остане код куће. Изађите и гласајте за оне који гарантују промене на овим изборима!