У претходној колумни изнео сам став да целокупна опозиција окупљена око коалиција СПН и НАДА мора да донесе јединствен став око заједничког бојкота или изласка на изборе другог јуна у Београду и у осталим општинама и градовима у Србији. Међутим, сада је потпуно јасно да су делу опозиције искључиво битни мандати и да ту почиње и завршава се сва прича о изборним условима.
Притисак на власт био је већи него икада раније, фронт против СНС-а између странака и јавних личности успео је да договори кључне захтеве без којих другог јуна нема изласка на изборе. Међутим, поједини пајаци, циркузанти и медиокритети у опозицији нису били искрени у својој намери да се боре за изборне услове и демократију у Србији. Уместо тога, одлучили су се да изађу на унапред изгубљене изборе и да се задовоље са влашћу у неколико београдских општина. Један сам од оних који је оштро критиковао бојкот избора 2020те године, међутим изборни услови данас су далеко гори него што су били пре само четири године. Притом, овде не мислим на медијску заступљеност опозиције и куповину бирача, на шта смо се све већ „навикли“, већ на пресељавање бирача из средина у којима се не одржавају избори, у средине у којима се у том тренутку одржавају избори. Тако нешто није забележено у европској демократакој пракси, а усудићу се да кажем да тако нешто није виђено ни у много сиромашнијим земљама од Србије.
То је само доказ да Српска напредна странка не преза ни од чега и да је Александар Вучић спреман да уради све само како би остао на власти. Управо зато, јако је било важно да опозиција остане јединствена у својим захтевима јер се не ради о томе да ли ће опозиција победити у неколико општина и градова, већ да ли ће демократија у Србији опстати. Зато одлука коју су донеле дојучерашње чланице коалиције Србија против насиља да на изборе другог јуна ипак изађу може, нажалост, бити оцењена само као циркузантска. Ствар постаје још бесмисленија када се узме у обзир и чињеница да су маргиналне организације те које су донеле превагу када се гласало о (не)изласку на изборе другог јуна, ту првенствено мислим на организације као што су Ново лице Србије и Покрет слободних грађана.
Ко је какав и која му је сврха на политичкој сцени, одлично се види на примеру тога како су лидери опозиционих странака реаговали на појављивање америчког амбасадора Кристофера Хила на преговорима између власти и опозиције о побољшању изборних услова у Народној скупштини Републике Србије. Од самог почетка је било јасно да се ради о покушају господина Хила да преведе опозицију „жедне преко воде“, односно да их убеди да на изборе треба изаћи без минимума демократских услова за одржавање истих. Наравно, посета Народној скупштини завршила се успешно, с обзиром да ће на изборе, уместо углавном фантомских листа, наступити и Народни покрет Србије, Зелено-леви фронт, Демократска странка, Еколошки устанак, Ново лице Србије и Покрет слободних грађана и то у оквиру коалиције „Бирам борбу!“ чији ће кандидат за градоначелника бити Добрица Веселиновић, човек који не завређује ни по својој биографији ни по својим капацитетима да обавља ни много мање одговорне послове од функције градоначелника града Београда.
Са друге стране, многи верују да би кандидатура Саве Манојловића за градоначелника испред покрета Крени-промени могла да надомести бојкот јунских избора од стране коалиције НАДА (Нови ДСС и ПОКС), Странке слободе и правде, као и странака Србија центар и Заједно. Иако бих врло лако могао да се сложим за логиком ове теорије то поприлично зависи од тога да ли ће горе поменуте странке које су се одлучиле на бојкот избора водити активну кампању за смањену излазност бирача. Без обзира на то, иако не подржавам излазак на ову фарсу Александра Вучића и Кристофера Хила коју они називају изборима, верујем да је Саво Манојловић одабрао савршен тренутак да се директније укључи у политички живот Србије. Међутим, ипак мислим да ће тиме у много чему смањити друштвени и политички утицај који је до сада имао Крени-промени као група за притисак.
Када се подвуче црта, дубоко верујем да на ове изборе не треба изаћи јер се једино тако може делегитимисати читав процес и послати јасна порука и властима и опозицији да је народу много више стало до демократије него до тога ко ће бити власт на Врачару. Такође, грађани не треба да наседају на причу о томе како је 17. децембра опозиција остварила „сигурну победу“ у 5-10 општина и градова у Србији и да би била греота бојкотовати изборе на којима опозиција може да победи. Та теза је потпуно одвојена од реалности с обзиром да нам пракса показује да у оваквим условима опозиција не може да смени власт нигде у Србији, а да то није последица договора са властима и оних који су на те изборе пристали да изађу на намиг америчког амбасадора Кристофера Хила.