Чувени филм настао по истоименом стрипу „V for Vendetta“ бави се дистопијском Великом Британијом из нама блиске будућности. Наиме, по избијању опасног биолошког вируса у Лондону грађани се на изборима из страха одлучују да дају максималну подршку, а самим тим и све механизме моћи, високом канцелару Адаму Сатлер што гура Велику Британију у војну диктатуру.
Земљом су завладали неправда, грубост, депресија и цензура. Главни протагониста ове приче је мистериозни борац за слободу V-и који, негде при почетку самог филма, упада у главну националну телевизијску станицу и успешно емитује моћну поруку милионима грађана тако уздрмавши систем. У том обраћању он поставља једно врло просто питање, ко је крив за све ово? „Наравно да постоје они који су више криви од осталих и они ће бити кажњени. Међутим, ако искрено тражите главног кривца само треба да се погледате у огледало. Страх је извукао најгоре у вама и зато сте му пружили подршку. Обећао вам је мир, обећао вам је стабилност, a једино што вам је тражио за узврат јесте ваш понизни пристанак.“
Нико више у Србији не може да се вади да није видео да се спрема издаја Косова и Метохије или, још горе, да се ограђује јефтиним изговорима како њега политика не занима. Време је да се сви погледамо у огледало и да преузмемо личну одговорност за стање у којем се Србија данас налази. Српска напредна странка је на власт дошла обећавши да ће поништити све споразуме које је потписала власт Бориса Тадића. Сви знамо шта се после тога десило. Потписан је антиуставни Бриселски споразум којим су у руке албанских сепаратиста предате скоро све институције државе Србије на северу Косова и Метохије као што су полиција и судство. Ништа бајнији није био ни Вашингтонски споразум после којег је уследио престанак дипломатских напора државе Србије за отпризнавање лажне државе Косово, као и признање исте од стране Израела. Не смем да заборавим ни да споменем срамотну „визионарску“ идеју Александра Вучића о разграничењу из 2017. године.
Сваки народ има власт какву заслужује и сваки народ сноси последице такве власти, а врло добро знамо да су неки историјски процеси често неповратни. Два милиона и двеста двадесет пет хиљада људи је одлучило на прошлим председничким изборима да својевољно, после свих Бриселских и Вашингтонских споразума и прича о разграничењу, стави себи повез на очи. Нико им тај повез није ставио на очи до њих самих. Господо, не може и Задруга и Косово и Метохија. Не може и Вучић и Србија. Срамота је што на велико национално окупљање 17. марта пред одлазак у Охрид, што се мене лично тиче, сада већ бившег председника Србије није дошло 150, а не 15 хиљада људи.
Тек када је вода дошла до ушију људи су почели полако да се буде. Међутим, велики број њих и даље остаје уљушкан у уверењу да он, гробар Србије и српске нације, неће предати Косово и Метохију иако га је, усменим прихватањем овог споразума, већ de facto предао.
Тужна ли је ово генерација Срба. Стидимо се!