Бојкот избора 2.0?

Полако нам се приближавају нови београдски избори који долазе као последица одлуке челника листе „МИ – глас из народа“ да остану неутрални у односу на оба крила политичке сцене у Србији, односно СНС-СПС и СПН-НАДА, због чега није било могуће формирање нове градске већине. Наравно, кључну улогу је одиграо и међународни притисак од стране европских званичника да се избори у Београду понове због изборних нерегуларности.

У међувремену, док чекамо да видимо да ли ће напредњачка власт дати неке уступке опозицији и макар мало ослободити медије и очистити бирачки списак, истекли су сви могући рокови да се уз поновљене београдске изборе 02. јуна одрже и локални избори у осталим општинама и градовима у Србији. То значи да ће у Новом Саду, Чачку, Нишу, Ваљеву и свим београдским општинама и градовима у Војводини избори бити одржани највероватније у августу. У многим наведеним местима опозиција има јако велике шансе за победу, поготово ако се она првобитно материјализује у Београду на поновљеним изборима. Међутим, управо у том грму лежи зец. Наиме, циљ Александра Вучића на поновљеним београдаким изборима биће да опозиција по сваку цену не освоји већину у броју одборника као што је то био случај на последњим изборима или да чак, уколико услови остану непромењени и не дође до пречишћавања бирачког списка, власт освоји већину и тиме убије све шансе опозицији да оствари било какву победу ван пет или шест београдских општина.

Такође, не треба занемарити ни чињеницу да константна напетост у друштву коју производе избори, и сва неизвесност која долази са њима, готово увек погодује СНС-у поготово уколико опозиција делује у очима бирача као да је неспособна да се на прави начин организује и односе барем једну значајну победу. Већ други пут за редом имамо званичну излазност од близу 60% бирача уписаних у бирачки списак, док је незванична знатно већа. Уколико опозиција настави са изборним поразима, то би довело до озбиљног пада излазности и мотивације међу опозиционо оријентисаном јавношћу што би довело у питање могућност опозиције да победи на било којим локалним изборима ван Врачара, Старог Града или Новог Београда.

Када узмемо у обзир све изречено, лидерима опозиције не остаје много опција на столу. Прва би била активан бојкот свих нивоа избора, док би друга опција подразумевала заједничку листу свих опозиционих странака барем у Београду. Уколико одлука буде била донета да се бојкотују избори, тај бојкот мора бити активан, то подразумева много већи теренски ангажман опозиције од оног 2020. године као и присуство опозиционих контролора на самим бирачким местима. Овакав бојкот би сасвим сигурно довео до још озбиљнијег међународног притиска под којим би Александар Вучић морао да попусти и да пристане да изборе одржи под релативно фер условима и у демократској атмосфери. Међутим, ова одлука би сасвим сигурно имала и своје негативне последице које би се одразиле на партијску инфраструктуру самих опозиционих странака које због бојкота локалних избора 2020. године углавном немају своје одборнике у већем делу Србије.

Са друге стране, уколико би била донета одлука да се на изборе 02. јуна ипак изађе, опозиција не сме да направи исту грешку као претходна два пута и да дозволи да део њених гласова, само зато што су одређене листе остале испод цензуса, оду Српској напредној странци. Неопходно је формирати заједничку листу свих опозиционих странака за београдске изборе која би после тих избора изашла као првопласирана листа и тиме вероватно осигурала себи 56 одборничких места у градском парламенту неопходних за формирање нове градске већине. Уколико би се овај модел показао као успешан, онда би га требало ископирати и на све остале нивое избора где опозиција има озбиљне шансе за победу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *