У готово плебисцитарној опседнутости геополитиком и сопственом улогом и позицијом у одређивању централних токова велике, светске историје, том племенитом и поштовања вредном стремљењу којим је био колико фасциниран, толико и запањен и Достојевски у време ослободилачких ратова у периоду 1876 – 1878. године, Србима најчеће измиче дискурс који је, по много чему, неупоредиво важнији. Реч је о уређењу сопственог друштва и државе, дакле куће и окућнице у којима се одвија читав живот нације.
Олује и поплаве долазе и пролазе, односе и доносе, али се сав остатак људских живота одвија у мирним периодима, у којима готово све зависи од човека самог. У оној мери у којој смо вредни, посвећени сопственом и породичном напретку и организовани, наши ће животи углавном попримати одређени ток и смисао. Углавном, због тога што постоје и чиниоци који су потпуно ван човекове воље и намере, и на које се никако или скоро никако не може утицати. Реч је о срећним или несрећним околностима које не зависе од човека самог, нити су део већ поменутих ћуди природе. За њих, најчешће, не постоји објашњење, макар не довољно добро и оне, као такве, неће ни бити део ових разматрања. Јер, како објаснити да неко, примера ради, у сумрак, на раскаљаном сеоском друму, набаса на банду беспризорника, разбојника и убица, који му прекрате овоземаљске дане, а неко на ћуп са златом који промени и обележи сав остатак његовог живота? И једно и друго се дешава екстремно ретко и као такво је много више предложак за књижевне или сликарске бравуре, него парабола за есејистичко разматрање стања и перспектива нације, на шта овај текст, вероватно претенциозно, претендује.
Наравно, нису ни олује и поплаве чињенице на које се људским радом и организованошћу не може утицати. Чврста и квалитетна градња и високи насипи начињени трудом појединаца и заједнице, битно умањују могуће тешке последице. Али хоће ли тога бити или неће, не зависи од онога шта човек предузима у немирним и вихорним, већ искључиво у мирним и спокојним временима. Како ћемо дочекати и хоћемо ли преживети непогоде, углавном је везано за то шта предузимамо када оне нису на видику. Оно што, у овом примеру, важи за појединце, несумњиво важи и за нације.
Као што би било бесмислено да се човек, појединац, опредељују да ли је за или против олује и поплаве, тако је потпуно беспредметно да се нације опредељују јесу ли за или против великих историјских неприлика, драматичних сукоба и апокалиптичних ратова. Једино што је у таквим околностима могуће јесте изабрати страну. А Срби, као нација, колико год имали себи да замере због много чега другог, у том делу могу да буду спокојни. У двадесетом веку заиста нисмо лоше бирали. 1914. изабрали смо Антанту, 1941. антифашистичку и антинацистичку коалицију, 1999. отпор терору НАТО пакта и Сједињених Америчких Држава. Ово су, несумњиво, избори који нам, без обзира на исходе који нису увек били повољни, служе на част. И ово су, што је још важније, били избори не само политичких елита, већ готово целе нације, уз увек присутне, али суштински маргиналне изузетке. Дакле, не само да смо били на правој страни историје, већ смо, што је још важније, били на својој страни и остали верни сопственим принципима и идентитету, у чијем су центру слобода, непокорност и непристајање.
Да добри избори могу имати и лоше исходе, није, макар када смо ми у питању, велика новост. Тако нас је 1914, чија се увертира састојала у протеривању Турске са наших простора и враћању Косова и Метохије у састав Србије 1912, довела до 1918, која је не само година тријумфа српског јунаштва, витештва и оружја, већ и година остварења једне велике, и показаће се, мегаломанске наднационалне идеје – стварања државе такозваног троименог народа, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. 1918. је, потом, исходовала 1941. геноцидом и трагедијом српског народа на просторима такозване НДХ. 1941. је породила 1945, годину почетка великог заборава сопствене историје и четрдесетогодишњег затирања сопственог идентитета и сећања уз окивање читаве нације у ланце комунистичког терора, који је попуштао таман онилико колико је било потребно да се „Власи не досете“. 1945. је нулта година 1991. и поновљеног покушаја усташког геноцида над српским народом, праћеног хиљадама мртвих и стотинама хиљада протераних, док је њен крај 1999, година америчког и свезападног војно-политичко-терористичког иживљавања и оргијања над српским народом које је окончано окупацијом и отимањем Косова и Метохије, централног поља српске духовности и националног идентитета.
Новија историја српског народа препуна је – као што се може видети из овог кратког и оскудног прегледа, лишеног огромног броја конкретних детаља и показатеља који далеко надилазе величину овог текста и историјска знања аутора, али и комплетне до сада креиране домаће историографије 20. века, која је у многим сегментима недоречена, али и контаминирана комунистичком псеудоисторијом – посртања, пропадања, придизања и успињања. Међутим, свођењем и разлагањем доступних и углавном општепознатих чињеница на основне елементе, могуће је доћи до не тако тешко одбрањивог закључка. Србија и српски народ су страдали и пропадали неупоредиво више него што су, највероватније, морали, услед следећих околности: прва, када су креирали и реализовали мегаломанске, наднационалномесијанске идеје и творевине – попут Југославије у било ком од њених појавних облика; друга, када су привремено и из различитих узрока одустајали од свог идентитета – период комунистичке власти је најуверљивији и уједно најтрагичнији пример.
Није, ако ово прихватимо као чињенице, тешко закључити шта нам је убудуће чинити, или још прецизније, не чинити. Никаква реплицирања, рециклирања или варијације на тему Југославије, попут актуелног антинационално-политичко-пропагандистичког пројекта „Отворени Балкан“ не смеју бити реализовани нити добити подршку. Сваки вид међуетничких и међудржавних интеграција на Балкану почетак је страдања нашег народа. Релаксирање економске сарадње је и пожељно и прихватљиво, али сваки вид политичких интеграција мора бити пресечен у корену. Максималан степен заштите националних, верских и културних права мањина у оквиру државе Србије, оптималан је оквир за развијање пристојних добросуседских односа. Једине интеграције којима Србија треба да се бави су оне са Републиком Српском, Црном Гором, уколико за тим постоји обострана убедљиво већинска воља и, пре и изнад свега, реинтеграција отетог и окупираног Косова и Метохије у правни и политички поредак Србије.
Друго, а по много чему претходно и базично питање је идентитетско. Сва тешка и комплексна разматрања у вези српског националног питања данас могу се, а да се ни најмање не нашкоди прецизности и смислености, свести на једно, крајње једноставно: хоћемо ли, на почетку двадесет првог века, остати Срби или ћемо одустати од свог идентитета и постати неки други, безимени народ без прошлости, садашњости и будућности? Идентитет, иако то често изгледа другачије, није заувек дат, колико год оним што носимо као социјални и историјски запис био задат. И баш због тога што није дат него задат, на задатак одговор мора дати свака наступајућа генерација. Време је да се, у тешким временима у којима живимо, определимо и јасно кажемо ко смо, шта смо, чији смо и шта намеравамо да будемо. Народ, који има своје корене, историју, митове, завете, веру и сећање, или бесловесна маса поданика хегемона који долазе и пролазе, доносе и односе, кажњавају и награђују, све у складу са својом вољом и интересима. Дакле, хоћемо ли бити добровољно згажени и утопљени у безличну кашу идентитетски изгубљених народа, којих у историји није мало, или ћемо пружити отпор у очувању своје самобитности, кључно зависи од одговора на једно једино питање: пристајемо ли на отимање Косова и Метохије и изгон из сопствене куће и историје, или ћемо пружити отпор и борити се до краја, какав год он био. А крај за оне који се боре и не пристају може бити само један. Победа, част и место међу историјским народима, који имају и прошлост, и садашњост, и будућност.
Но, да бисмо стигли до таквог исхода, морамо да се пресаберемо, консолидујемо и урадимо оно што кроз читав двадесети век, чак ни у најбољим временима, нисмо успели: направимо друштво и државу. То, вероватно, није ни једноставно ни лако, али је могуће. Ако су то урадили други, сасвим сигурно могу и Срби. Предуслов за такав епилог је промена базичне парадигме и гашење свих поданичких и идолопоклоничких импулса због којих, како је то луцидно приметио Матија Бећковић, „за сваком влашћу полуђесмо“. Нема те власти која је већа и преча од народа који ју је бирао, нити вишег интереса од добробити нације и појединаца који је чине. На сервилност и покорност, на које ни не помишљамо према страним завојевачима у временима ратова и окупација, морамо заборавити и када је домаћа власт, ко год је чинио, у питању. Власт мора бити надзирана, контролисана и критикована таман онолико колико одступа од јавног интереса, подређујући га приватном или га тумачећи на начин који угрожава појединца, друштво и саму државу.
Изградити функционалне институције, које „раде“ у интересу друштва, брину и штите поредак и права грађана, задатак је од чијег испуњења зависе живот и судбина нације у мирним и немирним временима, па и у тешком невремену какво се надвија над човечанством. Од породилишта, преко економског и образовног система, до правосуђа и војске, уз све непобројане сегменте, потребно је створити систем у којем се људи осећају добро и заштићено. Систем који ради у интересу појединаца и друштва у целини, који не почива на корупцији и привилегијама већ квалитету и заслугама, уз максималну заштиту угрожених, слабих и немоћних. Систем који ствара продуктивно и подстицајно окружење, захваљујући коме људи државу доживљавају као истински своју, а не однарођену, непријатељску и туђу. Систем у коме су држава и институције савезник и ослонац, а не џелат и камен око врата. Систем који људе чини поносним припадницима нације и поносним грађанима државе, наше нације и наше државе, а не посрамљеним чекачима у реду за напуштање земље.
Нови образовни систем заснован на традиционалним културним обрасцима и интегрисан у најбоље савремене светске научне токове, модерне школе, градиво које је прилагођено узрасту и потребама ученика, кампуси и нови савремени студентски домови у којима ће бити места за све високошколце, примерене стипендије и подстицаји за најбоље, један су од хипотетичких примера како се треба борити за националне и државне интересе. Такви, детаљно развијени програми јавних политика, које треба градити у свим областима, од екологије до економије, од културе до инфраструктуре, уз, и пре свега, моћно, професионално и истински независно правосуђе које је непремостива брана корупцији и организованом криминалу, најчвршћа су гаранција заштите и државе, и друштва, и нације, и појединца.
То су теме око којих су неопходни окупљање, друштвени договор и добро организована и координисана акција. То је приступ који води ка консолидацији друштва и нације, њиховом јачању и напредовању. То су избори који гарантују најбоље могуће исходе, на унутрашњем и међународном плану. А да ће изазова бити, и да на њих никада није лако одговорити, у то нема никакве сумње. Али уколико се будемо владали попут оног домаћина са почетка текста, и урадимо све што је потребно да бисмо уредили и ојачали сопствену државу, наши ће путеви у будућност бити далеко шири и проходнији а избори неупоредиво логичнији, исправнији и сврсисходнији.