Читав контекст доношења тзв. сета правосудних закона и све методе којима се један правни текст тумачи, од језичког, циљног или историјског метода – од поступка и начина припреме за њихово доношење, тренутак у коме се доносе, као и садржине предложених решења говоре да њихов циљ није независност судија и самосталност тужилаца – синтагма коју су толико пута поновили промотери ових измена.
Двери већ годину дана упозоравају да је циљ уставних промена управо супротан, а то је коначна политизација правосудне функције и потчињавање интересу партије, крупног капитала, и то како нагомиланог домаћег приватног капитала створеног транзицијом јавне у приватну имовину, тако и страног или домаћег корпоративног капитала. Пут који је Србија прешла до усвајања ових закона јасно о томе говори. Да би се ови закони донели , било је потребно, у најкризнијим моментима по друштво и државу, мењати Устав Републике Србије. Tада је Српски покрет Двери у кампањи „НЕ на референдуму, НЕ промени Устава“ упозоравао грађане Србије да је промена Устава само увод у будући референдум о избацивању преамбуле о Косову и Метохији из Устава Републике Србије.
Двери су месецима пре референдума водиле снажну уставобранитељску кампању, без медија и без помоћи једног дела опозиције, где смо информисали и упозоравали грађане Србије на бројним трибинамаи о опасностима измене Устава и доношења уставних закона. Већ тада је дошло до поларизације опозиционих странака која је данас потпуно видљива. Измене закона о референдуму, хитно ступање на снагу без vacatio laegis, без јавне расправе, одржавање референдума у јануару 2022. године, са бројним злоупотребама, потом уставни амандмани, дискрецијом министра сачињена радна тела, бројне верзије нацрта и мишљења Венецијанске комисије, која их је видела пре грађана Србије, јавна расправа која је изнедрила бројне критике и 58 пристиглих предлога стручне јавности, које Влада није ни погледала јер је предлоге усвојила само 36 сати од окончања јавне расправе, говоре о великој журби да се ове измене усвоје.
Историјски посматрано ово је најнеповољнији тренутак за измену закона који уређују један од три темеља државе – правосудну власт. Србија се налази у трећој фази своје декаденције, и вероватно у последњој фази разградње елемената државности – територије, становништва и суверентета власти. Деведесетих смо живели у доба које можемо назвати суверенитетом без демократије, од 2000. до 2012. године у периоду демократије без суверенитета, данас је свакоме јасно да у последњих десет година живимо у чудовишној комбинацији провизуријума државе, без демократије и суверенитета. У прилог тој тврдњи иде и апсурдна седница парламента, завршена пре неколико дана, на којој је председник Републике, као носилац извршне власти, на начин који су сви видели, одговарао посланицима као носиоцима непосредног народног суверитета на многа питања, само не на једно – по ком члану Устава Републике Србије председник државе води међународне преговоре о статусу дела окупиране територије, и по ком то члану Устава или закона он може како сам каже „да призна или не незавосност дела државне територије“?
Уместо промене читавог система који је и даље заснован на комунистичким принципима партократије и политичког утицаја, уместо да се Србија поноси својом правном традицијом, и Номоканоном Светога Саве који је добила када и Енглеска први Устав, и закоником из 14. века који је успоставио владавину права о којем данас можемо само да сањамо, Србија свој темељ државе данас уређује по диктату Европске уније. Уместо да разлози за доношење ових закона буду утемељени на принципу цара Душана по коме „СВЕ СУДИЈЕ ДА СУДЕ ПО ЗАКОНУ, А НЕ ПО СТРАХУ ОД ЦАРСТВА МИ“ Србија под влашћу СНС-а доноси правосудне законе само да би формално испунила захтеве поглавља 23 из Споразума о стабилизацији и придруживању на безалтернативном путу у ЕУ, о коме ниједна власт никада није питала народ. У целом послу врховни ауторитет је саветодавно тело Савета Европе – Европска комисија за демократију путем права – Венецијанска комисија која је, уместо да то буде домаћа наука и струка, била врховни арбитар квалитета предложених решења.
Оволика журба, фингирање демократичности, начела партиципативности, кршење Пословника Владе о јавним расправама, све фикције транспарентности служе да прикрију да се овим изменама неће решити основни проблеми домаћег правосуђа – ни одабир кадрова, ни непотизам, ни власт судијских кланова, ни политички избори судија и тужилаштва, ни непоступање, ни неефикасност, а ни велики политички притисак на судове и судије. У предложеним законима нема суштинских промена које ће довести до деполитизације правосуђа, обезбеђивања метеријалне и статусне независност судија, реорганизовања правосуђа, обезбеђивања права грађана на суђење у правичном року, заштите беџета од великог броја изгубљених спорова пред Европским судом за људска права, избацивања комунистичке тековине морално-политичке подобности, а судију поставити на пиједестал слободног, одлично плаћеног и од утицаја независног зналца права који суди по праву и по свој савести, а не у страху од „царства му“. Превише је у овим предложеним законима механизама којима се и даље утиче на правосуђе, судије и тужиоце.
Избор судија се измештен изван законодавног тела, изван суверености народне воље коју представљају народни посланици, а премешта се у један затворен, унапред непознат систем Врховног савета судства и Врховног савета тужилаштва. Посебно споран јесте избор такозваних „истакнутих правника“ који ће се по правилу бирати од стране петочлане комисије, којом по члану 50. Закона о тужиоцима председава председник Народне скупштине, уместо, 2/3 посланика у парламенту. То, наиме, значи да ће такозвани истакнути правници бити ЛОЈАЛНИ правници чији избор зависи од дискреције малоборјног тела којим управља председник Народне скупштине.
Ни статусни ни материјални положај судија и тужилаца нису унапређени, и превише зависе од одлука председника судова који се увек постављају на основу политичке адекватности. Финансирање судова и тужилаштва и даље зависи од одлуке министра финансија, а вредновање рада судија и тужилаца нема специфициране критеријуме већ и даље само опште. Услови за рад судија у највећим градовима су јако лоши, пример тога јесте пример Трећег основног суда у Београду, где суднице имају само 10 метара квадратних, где физички нема места за сараднке и приправнике. За 6 година ће 60% судија отићи у пензију и једини начин обнове јесте кроз развој судијских приправника и добар материјални и статусни положај судија. То ове измене не гарантују.
Непостојање адекватних критеријума за напредовање судија, већ само општи из члана 36. Закона о судијама, избор се своди на „унутрашње препоруке“ судова, што је још један вид дискреционог права доносиоца одлуке. Последице непотизма у судству, као и у високом образовању и медицини јесте велика неспособност кадрова и изврсност као изузетак уместо правила. Све то надаље доводи до одлива судијских и тужилачких кадрова у адвокатуру, а тиме се ови закони не баве.
Закони обилују дискриминаторним одредбама као и привилегијама којима се подстиче политчка лојалност, рецимо, начином избора чланова највиших тела. Професори правног факултета, којима чланство у највишим телима може да буде допунска делатност, могу да буду судије највишег суда који, за разлику од осталих, могу да раде до своје 67. године. На тај начин, они могу да буду награђени за своју лојалност, а исто је и са председником Врховног касационог и врховним јавним тужиоцима који раде до истека мандата уместо до ступања закона на снагу, а дискриминаторне су и норме о начину на који судије у тужиоци гласају за своје представнике у највишим судским и тужилачким телима.
Свакако да постоје и позитивна решења која могу да унапреде независност и самосталност у правосуђу попут решења по коме врховни јавни тужилац има само један мандат, укидање могућности упућивања из виших у ниже судове и тужилаштва, као и институт приговора Врховном савету на обавезна упутства вишег тужиоца којим се оснажују нижи тужиоци. Таква су решења, нажалост, реткост.
Колико је демократије донело укидање цензуса за излазност на референдуму у српско друштво, толико ће независности судијама и тужиоцима донети правосудни закони које СНС путем правног насиља жели да уведе.