Иконописање представља један од најзначајнијих облика религијске уметности, али његов значај далеко превазилази оквире ликовног изражавања. Икона није само уметнички приказ светитеља, библијских догађаја или религијских мотива, већ носи дубоку духовну и симболичку поруку. За разлику од других облика сликарства, у иконопису посебно место заузимају традиција, канонска правила и духовна припрема самог уметника, због чега се ова уметност често посматра као спој вере, теологије и естетике.
Иако се на први поглед чини да је иконописање ограничено устаљеним правилима и вековном традицијом, оно оставља простор за уметничко стваралаштво и лични израз. Управо се у том односу између правила и креативности, уметности и духовности, отвара питање шта иконопис чини посебним у односу на друге уметничке форме и како се његова улога мењала кроз историју. О томе шта иконописање заправо представља, какво место заузима у савременој уметности и где се сусрећу теологија и уметничко стваралаштво, разговарали смо са теологом Зораном Росићем.
Како бисте дефинисали иконописање?
За разлику од класичног сликарства где се линије спајају у дубини слике, код иконе се линије шире према посматрачу чиме се симболично показује да духовни свет излази у сусрет човеку. Иконопис представља богоугодно и свето дело које захтева духовну припрему, молитву и смирење. Добијањем благослова, иконописац потврђује да свој рад заснива на црквеном предању и поштује каноне који уређују иконописну уметност. Рани почеци иконописа су у 2. и 3. веку нове ере где, према црквеном предању, прву икону насликао је Св. Лука и на њој се налазила Богородица са Христом још за живота Богородице. У време прогона Хришћана први приказа у катакомбама били су симболични: риба, пастир или сидро. Крајем друог века пре нове ере, јављају се и први портери светитеља, а имамо и фајумске портрете. На стил најстаријих икона највише су утицали египатски погребни портрети из оазе Фајум рађени техником енкаустике – сликање воском по дрвету. Након Миланског едикта 313. године, хришћанска уметност почиње убрзано да се развија у Црквама широм царства. Најстарије сачуване иконе потичу из 6. века и налазе се у манастиру Свете Катарине на Синају. Постоји и период иконобoрства где су у 8. и 9. веку многе иконе уништене јер многи нису били за иконе и њихово прихватање, али је на седмом Васељенском сабору 787. године проглашена одлука о поштовању икона. Године 843. долази до постављања теолошкох темеља иконописа.
Шта је то икона?
Икона значи свети лик у две димензије која представља Исуса Христа, Пресвету Беогородицу или Свете које можемо насликати стога што су имали тело. Поштовање које се указује икони заправо се преноси на лик који је на њој изображен. У историји Цркве, у домену мисије усменог поучавања, икона има посредничку дужност зато што предаје невидиљиву силу светости живописаног. Иконе су најскупље отачко завештање Православне побожности. Икона се од обичног портрета разликује по својој духовној симболици, канонским правилима сликања и литургиској намени. Служи за молитву и представља „прозор у духовни свет“. Световни портрет приказује физички изглед, карактер или друштвени статус особе. Икона је визуелно саопштавање невидљиве, божанске стварности и манифестовање у времену и простору. За православну теологију темељ иконе или символичког приказивања јесте ставрност Оваплоћења Сина Божијег. Као сликовна представа, икона може имати историјске, естетске и археолошке карактеристике, али икона не припада сакралној уметности већ богослужењу Цркве.
Какав је статус иконописаца?
Иконописац је духовни сликар или уметник. У хришћанској традицији став је да се икона пише јер икона представља својеврсно Свето Писмо у симболима и бојама. Од иконописца се очекује духовна слобода, смирење и молитва како би њихово дело било прожето молитвом, а не световним мислима. Иконописац треба да добија благослов од свештеника ако желе да се посвете иконопису јер је за иконопис битна молитва и пост. Уколико желе да се баве већим пројектима и објектима потребан је и благослов Епископа. Свака боја на икони има одређену симболику: златна боја представља Божанску светлост, црвена Божанску љубав и жртву, плава означава небеску чистоту, зелена нови живот, а земљане боје представљају смирење и пролазност материјалног света. Иконограф треба да поштује податке из Светог Писма те је слобода ограничена. Преношење вековима старе традиције иконографије и канона служи као мост између Божанског и световног.
Поштовање иконе или идолопоклонство?
У Православној традицији прави се јасна разлика између поштовања иконе и њиховог обожавања. Иконе нису поштоване на материјалној, суштинској основи већ на темељу сличности представљеног лика са личношћу чије име треба да се напише на икони. Свако поштовање указано икони припада насликаној личности, а не материји од које је израђена икона. Самим приказивањем лика Исуса Христа или неког од светитеља, икона добија своје свето и духовно значење и постаје предмет верског поштовања, јер се част која јој се указује заправо преноси на личност која је на њој представљена.
Иконописање тако превазилази границе уобичајеног уметничког стваралаштва. Оно представља спој уметности, духовности и традиције, у коме свака линија, боја и симбол имају своје значење. Иако је дубоко укорењено у црквеном предању и вековним канонима, иконопис је и данас жив стваралачки процес који захтева знање, стрпљење и посвећеност. Његова вредност не огледа се само у естетском доживљају, већ и у способности да преноси духовне поруке и повезује савременог човека са културним и историјским наслеђем.