Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Скупштина Косова и Метохије је 2008. године усвојила декларацију и тиме прогласила независност од Србије, иако је она била у супротности са Уставом и Резолуцијом 1244 СБ УН, којом се гарантује територијални интегритет Републике Србије над Косовом и Метохијом. Бројне државе широм свијета масовно су отпочеле са признавањем сецесионистичке творевине која није имала елементе државе.
Уочи нелегалног и нелегитимног чина, Влада Републике Србије је донијела одлуку о поништавању једностраних противправних аката који би били у супротности са Уставом Републике Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. Народна скупштина је 18. фебруара потврдила одлуку Владе апсолутном већином. Многе државе широм свијета су већ у другој половини фебруара 2008. године отпочеле са признавањем Косова и Метохије као независне државе. Прва која је том чину приступила била је Костарика, која је 17. фебруара признала независност Косова и Метохије. У наредним данима том чину су прибјегле и многе друге државе, велике силе, али и готово микродржаве са подручја Океаније. Ипак, било је и значајних држава из самог окружења, али и свијета, које нису прихватиле једностране, нелегалне и нелегитимне акте које је донијела група људи која није имала право ни мандат да такво нешто учини. Говорим овде дакле о Руској Федерацији, Народној Републици Кини, Краљевини Шпанији, Румунији, Грчкој, Словачкој, Кипару и многим другим значајним државама у Африци, Јужној Америци и Азији које су одбиле да престану да признају Републику Србију у њеним међународно дефинисаним границама.
Оно што је отворило велико питање у вези са самим једностраним чином групе људи која није имала право ни мандат да проглашава независност јесте сам однос оних држава које су га подржале, од којих су поједине биле и активни креатори таквог чина. Ради се о томе да те државе не признају Републику Србију у њеним међународно признатим границама, јер је Србија у УН и друге значајне међународне институције примљена са своје двије аутономне покрајине, од којих је једна управо Косово и Метохија. Одговор Владе Србије у првим данима био је повлачење амбасадора из САД, Француске и Турске. Наредни корак, који је заговарао дио Владе Републике Србије на чијем је челу тада био Војислав Коштуница, био је да се прекину дипломатски односи са свим државама које су признале независност Косова и Метохије. Да је до тог корака ипак дошло, то би био довољно јасан и недвосмислен одговор у границама могућности које има држава као што је Србија.
Однос међународних организација био је различит. ЕУ је већ 18. фебруара изјавила да „не постоји заједнички став о проглашењу независности Косова“, што је значило да је свакој држави чланици остављена могућност да одлучи како ће се однијети према новонасталој ситуацији. Пет држава чланица Европске уније – Шпанија, Румунија, Словачка, Кипар и Грчка – одбиле су да признају независност Косова и Метохије. Поред правних разлога и добрих односа са Србијом, Шпанија и Кипар нису прихватили независност зато што би то угрозило њихове државне и уставне интересе. Наиме, Шпанија већ дуги низ година има контроверзно питање Каталоније, која такође тежи независности, док Кипар има отворено питање сјеверног дијела, који је прогласио независност и у ком живи већинско становништво турског поријекла. Шпанске покрајине Баскија и Каталонија, иако без икаквих овлашћења, подржале су једнострано проглашење независности Косова и Метохије. Тадашња Влада Републике Србије није успјела дуго да опстане, а све због размимоилажења у стратегији и начину отпора новонасталој ситуацији, али и у погледу односа према интеграцијама у ЕУ. Један дио Владе био је за то да се не одступа од почетних позиција које је она сама усвојила, а затим их је и Народна скупштина потврдила, док су други дио Владе и сам предсједник Републике били за то да се потпише Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ.
Нова Влада Србије имала је два дијаметрално супротна приоритета: одбрану Косова и Метохије и чланство у ЕУ. Оно што је проблематично у вези са том Владом јесте то што је започела преговоре са „групом људи“ која није имала право не само да води преговоре него ни да прогласи независност од Србије, што је раније учинила. То је у суштини значило давање легитимитета и својства равноправности страни која је прогласила независност у супротности са Уставом Србије и Резолуцијом 1244. Друга проблематична ствар јесте то што су се преговори водили под окриљем ЕУ, тачније под покровитељством високог представника ЕУ и потпредсједника Европске комисије. Вођене су двије врсте преговора који су у почетку били технички, на нивоу главних преговарача, а онда је услиједила и далеко опаснија врста преговора, на нивоу највиших представника Републике Србије и „групе људи“ која је једнострано прогласила независност Косова и Метохије, на шта није имала право. Њемачка, као суштински најјача држава чланица ЕУ, била је максимално посвећена томе да преговори што више одмакну у корист сепаратиста. Тако је њемачка канцеларка Ангела Меркел, приликом званичне посјете Републици Србији 2011. године, била изузетно оштра и одлучна у захтјевима који су ишли на штету српских интереса на Косову и Метохији. Малтене је захтијевала да се Србија одрекне државних и националних интереса на Косову и Метохији и да дјелује у супротности са сопственим Уставом. Њемачка канцеларка је тражила апсолутно укидање институција Републике Србије, за које је тврдила да су „паралелне“ и да подривају стабилност цјелокупног простора, а захтијевала је и несметан рад мисије EULEX, за коју се тврдило да је у супротности са Резолуцијом 1244 СБ УН. Како све то није прихваћено, тадашња власт у Србији изгубила је подршку Европске уније којој је толико тежила.
Године 2013. нова власт је потписала један апсолутно негативан и антиуставан документ којим је велики број надлежности Републике Србије на Косову и Метохији пренет на сепаратисте. Први споразум о принципима који регулише нормализацију односа, како се званично зове документ, имао је за посљедицу гашење институција Републике Србије на Косову и Метохији. Све безбједносне структуре, судство и тужилаштво интегрисани су у правни систем Косова, док су се обе стране обавезале да неће блокирати једна другу на путу ка Европској унији. За такав чин Србија је од Европске уније добила право да формира „Заједницу општина у којима Срби чине већинско становништво на Косову“. Овлашћења Заједнице тичу се далеко мање значајних питања од оних за која је сама Република Србија била надлежна прије потписивања и имплементације ових споразума. Република Србија је све своје обавезе извршила, док је друга страна одбила да изврши оне тачке споразума које су се тицале формирања Заједнице општина у којима Срби чине већинско становништво, притом правдајући такву одлуку тврдњом да она није у складу са Уставом.
Упоредо са различитим споразумима који су били предмет вишенедељних и вишегодишњих преговора, Република Србија је тежила томе да смањи број држава чланица УН које признају независност Косова и Метохије. Тако је 25 држава повукло признање и самим тим поново почело да признаје Републику Србију у њеним међународно признатим границама са којима је и приступила Уједињеним нацијама. Сљедећи документ који је дошао изненада био је такозвани Вашингтонски споразум из 2020. године који се тицао економске нормализације. Чланом 15. споразума о економској нормализацији предвиђено је да ће Косово (Приштина), како је наведено у документу, пристати да примијени једногодишњи мораторијум на подношење захтјева за чланство у међународним организацијама. С друге стране Србија (Београд), како је наведено у документу, пристаће на једногодишњи мораторијум на своју кампању за повлачење признања независности Косова. Оно што је проблематично у овом документу, који је потписан под покровитељством америчког предсједника јесте то што су обје стране потписнице представљене као равноправне, чиме је дат легитимитет сецесионистима, односно „групи људи“.
Готово завршна фаза нормализације односа између Србије и Косова започела је 2023. године. Европска унија је и у овој фази наступала као посредник, али је њен однос према сецесионистичкој страни остао пристрасан. Документ под називом „Споразум о путу ка нормализацији односа између Србије и Косова“ припремили су француски и њемачки представници, уз подршку Европске уније. Споразум је прво усмено прихваћен 20. јануара у Београду, а затим и 27. фебруара у Бриселу. Са српске стране изнесене су одређене резерве и црвене линије. Оне су се прије свега односиле на признање независности Косова и његово чланство у Уједињеним нацијама. Споран је, прије свега, члан 1. споразума којим се предвиђа међусобно признавање докумената и симбола, међу којима су пасоши, регистарске таблице, дипломе и царински печати. Према оваквом тумачењу, та одредба је у супротности са словом и духом Устава Републике Србије. Спорна је и одредба која се позива на принципе и циљеве Повеље Уједињених нација. Она, између осталог, говори о равноправности држава и поштовању њихове независности. Посебно је проблематичан члан 8, који предвиђа размјену сталних мисија у сједиштима влада двије стране. Такав однос у великој мјери подсјећа на дипломатске односе између двије државе.
Упркос свим до сада прихваћеним и потписаним споразумима, питање статуса Косова и Метохије није затворено. Од Србије се и даље очекује да прихвати Косово као независну државу. То је тешко замисливо док је на снази Устав Републике Србије из 2006. године, према којем су Косово и Метохија саставни дио Србије. Истовремено, надлежности и институције Републике Србије на Косову и Метохији годинама су смањиване. Њихово поновно успостављање било би веома тешко. Због тога овај процес представља озбиљан политички, правни и државни проблем за Србију.