Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Стварање прве Југославије, односно Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца везано је за пораз Централних сила у Првом свјетском рату, али и велике тежње прије свега српског народа у Србији и Црној Гори и на простору Аустроугарске да уједине све јужнословенске народе и ослободи се аустроугарске власти која је била тамница обесправљених народа. Још прије Првог свјетског рата, Србија и Црна Гора су тајним документом 1866. године прокламовале циљеве ослобођења и уједињења свих српских земаља. На почетку двадесетог вијека, а уочи Првог свјетског рата, Србија и Црна Гора су готово у потпуности ослободиле све дјелове на ком су живјели Срби, а који су били под влашћу Османског царства.
Ратни циљ Краљевине Србије у Првом свјетском рату прокламован је 1914. године у Нишу чији је званични документ носио назив Нишка декларација. У Нишкој декларацији је одлучено да је најважнији циљ уједињење Срба, Хрвата и осталих Југословена у једну, велику државу. Одбацила се идеја о стварању Велике Србије и умјесто тога се говорило о држави „три племена једног народа“ коју су заступали српски научници на челу са Јованом Цвијићем. На иницијативу Николе Пашића 1916. године формиран је Југословенски одбор у Лондону који је имао улогу да лобира за „југословенску ствар“ у Европи, а прије свега у Великој Британији, али и да има легитимне представнике са територија под влашћу Аустроугарске. Већ 1917. године, државни и војни врх Краљевине Србије је био на Крфу на ком су се састали предсједник краљевске владе Никола Пашић и предсједник Југословенског одбора Анте Трумбић. Усвојено је да владарска династија нове државе буде династија Карађорђевића, а да држава буде устројена као парламентарна уставна монархија. Овом декларацијом и договором Пашића и Трумбића успостављени су темељи нове државе која је тек требала да ријеши бројна отворена питања. Велике и значајне побједе 1917. и 1918. године као и ослобођење Србије и Црне Горе убрзале су процес уједињења. На подручју Црне Горе је 1917. године основан Црногорски одбор за народно уједињење чија је одлука о уједињењу са Краљевином Србијом усвојена на Великој народној скупштини српског народа у Црној Гори пред крај 1918. године. У то исто вријеме, данашње подручје Војводине односно простори Баната, Бачке и Барање су на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих припојене директно Краљевини Србији што је било још једно значајно територијално и демографско проширење. Иако је пропашћу Аустроугарске двојне монархије Срем постао дио новоформиране прелазне Државе Словенаца, Хрвата и Срба, Велики народни збор у Руми је крајем новембра 1918. године одлучио да се директно припоји Краљевини Србији. Једина држава која се ујединила са Краљевином Србијом била је краткотрајна Држава Словенаца, Хрвата и Срба. Управо првог децембра 1918. године спроведено је уједињење у једну државу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Окружење нове државе настале након Првог свјетског рата је било готово подијељено. Добри односи остварени су са краљевином Румунијом, Грчком и Албанијом. Са Румунијом је то био случај прије свега због тога што је дошло до брачног савеза, Краљ Александар је оженио принцезу Марију. Односи са новоформираним државама Аустријом и Мађарском су били затегнути јер су те двије државе биле поражене и њихове територије су биле директно припојене новоформираној Краљевини СХС. Са Краљевином Италијом однос је био врло специфичан и затегнут, с обзиром на то да су Силе Антанте обећале бројне територије на источној обали Јадрана Италији, а да су врло мало тога добили. Уз то Краљевина Италија је подржала такозвани Божићни устанак на простору Црне Горе и на крају примила бројне истакнуте појединце те побуне. Односи са Бугарском, државом која је на простор Македоније и источне Србије гледала као на своју територију коју је изгубила у претходним ратовима, оставили су велико и трајно непријатељство које ће ескалирати у наредним годинама. Француска Република је након Версајске мировне конференције постала доминантна држава у Европи због чега је Краљевина СХС своју спољну политику везала управо за њу. Још један разлог за то лежи у томе да су у Фебруарској и Октобарској револуцији у Русији на власти дошли непријатељи монархија што се одразило и на наше односе. Не треба заборавити да је Краљевина СХС примила велики број избјеглица из Русије, а међу њима једне од најзначајних научника и вођа Бијелог покрета као што је то био Петар Врангел. Две године након завршетка Првог свјетског рата формиран је војни савез између Краљевине СХС, Краљевине Румуније и Чехословачке који је био познат као Мала Антанта. Тај војни савез је имао за циљ да заштити тековине Версајске мировне конференције барем на подручју Централне Европе или боље рећи на подручју некадашње Аустроугарске двојне монархије. Тај војни савез је био максимално подржан од стране Француске која је имала одличне односе са све три државе. Руководиоци тог савеза су били прво Краљ Александар до своје смрти, а онда и кнез-намјесник Павле Карађорђевић. Друга улога овог војног савеза је била брана нарастуће опасности новоформираног Совјетског савеза према Западној Европи.
Унутрашње прилике у Краљевини СХС су биле такође затегнуте. Хрвати и Словенци су били велики противници централизма и монархистичког уређења, док су Срби тежили компромису причом о „три племена једног народа“ и тежњом да од државе створе стабилну демократију са већом улогом законодавне власти. Највећа опасност је пријетила од комуниста унутар државе, али и од хрватске радикалне емиграције. Хрватска радикална емиграција која је себе прозвала усташама имала је доста терористичких акција. Бројни бомбашки напади су имали за циљ да дестабилизују државу. Највећи групни напад је био такозвани Велебитски устанак из 1932. године који ипак није био већег значаја. Такозвана Велебитска група је била смјештена у Мусолинијевој Италији и Хортијевој Мађарској. На простору Јанка Пуста у Мађарској је постојао логор на ком су се обучавали хрватски терористи и генерално противници Краљевине. Комунистичка партија Југославије је у овом терористичком акту видјела прилику да се сруши монархија па је тако у свом листу Пролетер и јавно подржала овај напад. Нешто касније, 1929. године настаје савез хрватске емиграције предвођене Антом Павелићем и пробугарске организације на простору Македоније ВМРО на челу са Ванчом Михајловим. Циљ тог савеза био је да се кроз терористичке нападе простори Хрватске и Македоније одвоје од Краљевине Југославије и постану независне државе. Испоставиће се да је 1934. година била пресудна година не само за Краљевину Југославију већ и за Европу. Те године је краљ Југославије Александар Карађорђевић отишао на пут у Француску како би учврстио савезништво двије државе. Ипак, у Марсеју се догодио успјешан атентат у којем су, од стране УХРО и ВМРО, убијени краљ Југославије и министар спољних послова Француске. Организатори овог успјешног атентата, Анте Павелић и Еуген Кватерник, су сигурно уточиште пронашли на простору Краљевине Италије упркос захтјеву Француске да се испоруче организатори. Француска на крају ипак није окривила Италију као некога ко је помагао у спровођењу атентата иако су и тада постојали јасни докази о умијешаности фашиста. Исти однос према фашистичкој Италији имала је и Краљевина Југославија, прије свега како би задржала добре односе са Француском. Краљевина Југославија је кривца прије свега тражила у Хортијевој Мађарској с обзиром на то да су се завјереници и директни извршиоци обучавали на простору Мађарске, у логору Јанка Пуста. Хортијева Мађарска је на крају и расформирала тај логор јер се прибојавала реакције савезника Краљевине Југославије. Слободно се може рећи да је краљ Александар Карађорђевић био прва жртва фашизма у Европи што ће имати далекосежне посљедице како за Краљевину Југославију тако и за Версајски поредак.
Као намјесници малољетног Петра Карађорђевића, појавили су се кнез Павле Карађорђевић, рођак убијеног краља Александра, Иво Перовић и Раденко Станковић као чланови који су само послужили да се испуни форма. Главну улгоу у држави је преузео кнез Павле Карађорђевић који је настојао да избјегне оно што је било неизбјежно, а то је будући распад државе. Већ 1935. године на чело владе је изабран Милан Стојадиновић који је настојао да поправи односе са све јачим чланицама сила Осовине. У то вријеме радило се на конкордату са Светом столицом, а све у циљу још једне карте која би допринијела бољим односима са Мусолинијевом Италијом са којом је у прошлости било великих проблема. Ипак, готово ријешена ствар је прерасла у велику кризу у друштву. Резултат тога је било одустајање од потврде конкордата. Други проблем у том периоду је било отворено хрватско питање у самој Краљевини. На челу владе је након Милана Стојадиновића дошао Драгиша Цветковић који је постављен од стране кнеза Павла Карађорђевића и који је као крајњи циљ по овом питању поставио смиривање хрватског национализма и какво-такво очување државе. С друге стране, Влатко Мачек је тражио све отворенију подршку Мусолинијеве Италије за покретање оружаног устанка. Компромис је направљен уочи Другог свјетског рата, створена је Бановина Хрватска готово држава у држави која ће постати основа за оно што је у историографији познато као Независна Држава Хрватска.
Напад Нацистичке Њемачке на Пољску 1939. године је потпуно промјенио ситуацију у Европи. Почео је Други свјетски рат и сви који нису били на страни сила Осовине били су апсолутни непријатељи Хитлерове Њемачке и Мусолинијеве Италије. Упркос двогодишњем дипломатском отпору, дошло је на ред и питање Југославије. Да би се избјегао директан напад од стране сила Осовине и свих њихових савезника који су били оличени у Хортијевој Мађарској и србофобној Бугарској, али и због унутрашњег фактора оличеног у Бановини Хрватској, кнез Павле је на себе преузео најтежу одлуку, приступање Тројном пакту који су предводиле Њемачка, Италија и Јапан. Само два дана након потписивања документа, извршен је војни пуч 27. марта 1941. којим је кнез Павле уклоњен са власти и малољетни престолонасљедник Петар Карађорђевић проглашен за краља. Друге посљедице војног пуча који су организовале британске и совјетске обавјештајне службе биле су и пад владе Цветковић-Мачек и постављање вође пуча, генерала Душана Симовића за предсједника владе. Врло брзо након тога, Краљевина Југославија је била препуштена ратном вихору и Нацистичка Њемачка је одлучила да изврши агресију. Упркос томе што су британске и совјетске обавјештајне службе организовале војни пуч, оне ништа друго нису урадиле како би помогле Краљевини Југославији. Југославија је нападнута већ 6. априла 1941. године, а агресију су извршиле Мусолинијева Италија, Хортијева Мађарска, Бугарска и Хитлерова Њемачка. Отпор је био недовољно квалитетан из мноштво разлога од којих се није знало који је јачи. Унутрашњи непријатељ, недовољна спремност, застарјела војна техника, надмоћнији непријатељи… Због свих ових разлога њемачке трупе су већ 10. априла ушле у Загреб, а са њима и врх хрватске емиграције. Проглашена је Независна Држава Хрватска, најмрачнија државолика творевина у Европи. Рат је завршен после 11 дана, а након тога је Краљевина Југославија подијељена међу силама Осовине. Влада Краљевине Југославије и краљевска породица су успјешно евакуисани, војска демобилисана, а прије свих српски народ који је остао у држави се суочио са логорима смрти, великим страдањима, геноцидом и братоубилачким ратом.