Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Односи Србије и Црне Горе су били једни од најбољих у заједничкој историји, поготово у периоду када су двије државе тежиле ослобађању од османске власти. У периоду деветнаестог вијека, Србија као устаничка држава на челу са Карађорђем као вођом и Црна Гора као теократска држава на челу са владиком Петром I Петровић Његошем, одржавала је тијесне везе колико су то у то вријеме могле.
Исти народ, исти интереси, иста вјероисповјест и заједнички архинепријатељ оличен у Османском царству ове двије државе је у потпуности учинио вјековним савезницима. Велике побједе које су извојевале Србија и Црна Гора у борби за независност од османске власти, славиле су се широм српства. Култ који су Свети Сава, Кнез Лазар и косовски завјет имали у српском народу на подручју Црне Горе, утемељиће је као другу, а у неким аспектима и као прву српску државу. Године 1866. потписан је тајни документ између кнежева Михаила Обреновића и Николе Петровић Његоша о заједничкој борби против Турака и уједињењу свих српских земаља. Нажалост, убиство кнеза Михаила ће на кратко одложити почетак војних операција. Ипак, војне операције су започеле Српско-турским ратом у ком су учествовале и Србија и Црна Гора. На Берлинском конгресу 1878. године, Србија, Црна Гора и Румунија су добиле независност и територијално проширење на уштрб Османског царства. Ћерка кнеза, а касније и краља Николе, кнегиња Зорка је била супруга Петра Карађорђевића чиме су некадашња владајућа династија у Србији и владарска породица у Црној Гори повезане и брачним везама. На почетку двадесетог вијека, Петар Карађорђевић је постао краљ Србије. Један од ријетких примјера размимоилажења у односу Србије и Црне Горе у том периоду је била такозвана Бомбашка афера за коју су били оптужени грађани Црне Горе код којих је наводно пронађено шеснаест бомби послатих из Србије како би убили кнеза Николу Петровића Његоша. Оно што јесте истина јесте да је кнез Никола владао ауторитарно и да је припадао оним владарима у Европи који су огроман дио моћи држали код себе, а да су завјереници захтијевали веће и значајније слободе. Након такозване Бомбашке афере, биће одржан и Колашински процес који ће погоршати односе са Србијом, прије свега због тога што завјереници нису били изручени из Србије Црној Гори.
Ипак, односи су врло брзо изглађени и већ 1912. године је Црна Гора објавила рат Османском царству чиме је започео Први балкански рат у ком су учествовале Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска. Тим једногодишњим ратом, све државе су се значајно прошириле на штету Османског царства, а Србија и Црна Гора су први пут дијелиле границу. Заједничке војне операције су биле од великог значаја за српски народ у обје државе чиме се још једном потврдило велико заједништво. Једна од великих војних операција је свакако била опсада и заузимање Скадра који је под притиском великих сила нажалост припао новоформираној држави Албанији. У Другом балканском рату, Србија и Црна Гора су потврдиле савезништво и водиле су борбе против некадашње савезнице Бугарске око територија у Македонији. Први свјетски рат је био кључан у односу између Србије и Црне Горе како у позитивном смислу тако и у негативном који ће се одразити у каснијим деценијама двадесетог, али и у почетним годинама двадесет првог вијека. Упркос релативно добрим односима са Аустроугарском, Краљевина Црна Гора је подржала Краљевину Србију у неправедном и суровом рату који јој је објавила двојна монархија. Једна од највећих побједа на Балканском фронту извојевала је црногорска војска која је у чувеној Мојковачкој бици 1916. године побиједила далеко надмоћнију војску Аустроугарске. Извојевана је велика побједа, а оно што је било кључно јесте да је велики број војника Краљевине Србије спашен побједом у Мојковачкој бици. Та битка, јунаштво и жртва коју су поднијели војници које је предводио сердар Јанко Вукотић, остаће у сјећању свих Срба све до данашњег дана. Убрзо након те битке, Црна Гора је капитулирала, а војска Краљевине Србије, војни и државни врх је преко Албаније пронашао сигуран спас на острво Крф.
У Црној Гори је 1917. године основан Црногорски одбор за народно уједињење чији је циљ био да се уједине Србија и Црна Гора са Словенцима и Хрватима односно са свим територијама на којима су живјели Јужни Словени. То је било у сагласности са одлукама Нишке декларације коју је усвојила влада Краљевине Србије. Убрзо војни успјеси на Балканском фронту и ослобађање Србије и Црне Горе, убрзале су процес уједињења. Оно што је било од кључног значаја јесте Подгоричка скупштина. Одлуке те скупштине су биле да се збаци династија Петровић Његош и да на њеном мјесту дође династија Карађорђевића, да се Црна Гора уједини са Краљевином Србијом и да се као јединствена држава уједине са државом Словенаца, Хрвата и Срба. У тој Великој народној скупштини српског народа у Црној Гори како је званично било име, појавиле су се двије струје, такозвани бјелаши и зеленаши. Бјелаши су били за безусловно уједињење са Краљевином Србијом док су зеленаши били за условно уједињење, задржавајући државност Црне Горе из времена династије Петровић Његош. Оно што је услиједило након Подгоричке скупштине на којој је легитимно донесена одлука о уједињењу и прихватању династије Карађорђевића за владарску династију јесте један од највећих пораза двадесетог вијека у односима између Срба на подручју Црне Горе. Незадовољни зеленаши су уз помоћ Краљевине Италије организовали побуну против бјелаша и Краљевине Србије. Упркос краткотрајном сукобу и настојању краља Александра Карађорђевића и осталих чланова власти да дође до народног измирења у Црној Гори, нетрпељивост која је завладала на подручју Цетиња према свему српском и Србији је опстала све до данашњег дана уз велику помоћ прије свега радикалних зеленаша, фашистичке Италије, а касније и комунистичке власти.
Захваљујући прије свега краљу Александру Карађорђевићу који је рођен на Цетињу и који је био унук краља Николе Петровића Његоша, простор данашње Црне Горе па и самог Цетиња је далеко унапређен у сваком погледу. Један од најзначајних културних подухвата је била обнова капеле на Ловћену у којој је сахрањен једна од најважнијих националних и културних личности српског народа, владика Петар II Петровић Његош. У току Другог свјетског рата, краљевина Југославија је подијељена на окупационе зоне и квинслишке државолике творевине. На подручју Црне Горе створена је Независна држава Црна Гора која је била марионетска и квинслишка творевина на чијем челу су били припадници зеленашког покрета, прије свега Секула Дрљевић и Крсто Поповић. За Секулу Дрљевића се зна да је био утемељивач србофобне политике у Црној Гори, а чију ће политику наставити и нова комунистичка власт, а након тога и ДПС након што се одрекне српства. Србија и Црна Гора су по окончању Другог светског рата постале одвојене и равноправне социјалистичке републике. Ипак, однос који су Срби имали у Црној Гори је био знатно другачији у односу на период под двема династијама. Један од најважнијих идеолога комунизма Милован Ђилас је преко ноћи промјенио идентитет готово цијелог друштва. Од најпоноситијих Срба је створио нову нацију као супротност цјелокупном корпусу српског народа, а све у циљу удаљавања црногорских Срба и Србије. За вријеме СФРЈ и комунистичке власти, односи Србије и Црне Горе су били поприлично другачији него раније што је било довољно добар темељ за деценије које су долазиле.
Ипак, на самом крају Југославије као јединствене државе, однос политичког руководства Србије и Црне Горе је био на истим позицијама. На првим вишестраначким изборима одржаним у СФРЈ, само су у Србији и Црној Гори побиједиле странке реформисаних социјалиста што је руководство ове двије републике учинило великим савезницима у току самог распада државе. Већ 1992. године, формирана је Савезна република Југославија која је била састављена из Србије и Црне Горе као двије равноправне републике и двије аутономне покрајине, Косово и Метохија и Војводина које су биле у саставу Србије. Тежак период деведесетих година, прије свега распад много веће државе, војне операције у циљу заштите државног поретка, али и српског народа, немилосрдне и тешке санкције, а на самом крају двадесетог вијека и преживљавање агресије од стране НАТО пакта, ове двије државе је додатно зближило јер су готово кроз исте страхоте и несреће пролазиле. У току тих година, у Црној Гори се створио један значајан фронт антиратних странака које нису биле само то. Оне су биле и србофобне, усмјерене против власти у Црној Гори, али и власти у Србији, а били су и велики заговорници евроатлантских интеграција. На самом крају девесетих, републичко руководство Црне Горе на челу са Милом Ђукановићем је промијенило страну и почело да заступа антидржавну политику, прије свега сукобљавајући се са Слободаном Милошевићем и Момиром Булатовићем.
Оно што ће бити значајно у промјени односа између Србије и Црне Горе јесте побједа ДОС-а на предсједничким, али и парламентарним изборима на самом почетку двадесет и првог вијека. Та побједа умјесто да учврсти односе између Србије и Црне Горе, довела је до разградње Савезне републике Југославије и претварање исте у лабаву државну заједницу Србију и Црну Гору. Тим трансфером ударен је темељ новог раздвајања Србије и Црне Горе што ће се и десити на референдуму о независности само неколико година касније. Резултат референдума је прилично споран, прије свега због тога што су право на изјашњење добили и људи који деценијама не живе у Црној Гори. Коалицију против заједничке државе водили су некада љути противници, Мило Ђукановић и Ранко Кривокапић, а све у циљу стварања нове државе која ће прекинути апсолутно све везе са Србијом, а све оне који су били за заједничку државу третираће као грађане другог реда.
Једна од најтежих одлука против српског народа и Србије у двадесет првом вијеку било је признање независности Косова и Метохије од стране Црне Горе 2008. године. Тим чином који је међу српским народом у Србији и Црној Гори сматран чином издаје, Црна Гора више не признаје Републику Србију у њеним међународно признатим границама, док Република Србија у пуном капацитету признаје Црну Гору. Односи између сада већ двије независне државе су у одређеној мјери поправљени поразом ДПС-а на изборима 2020. године и доласком просрпских странака на власт. Ипак, оно што је и након формалног пада ДПС-а са власти преживјело у значајном дијелу друштва, али и самој новој власти јесте идеологија те странке која је у огромној мјери заснована на србофобији како према српском становништву у Црној Гори тако и према Србима у Србији и самој држави Србији. Оно што је теза таквог односа јесте наводна великосрпска агресија на Црну Гору преко Српске Православне Цркве и власти у Србији. Ниједна од те двије тезе не стоје већ је то одраз србофобије која и даље постоји у Црној Гори. Оно што се може рећи јесте да ни након пада ДПС-а 2020. године, Црна Гора није повратила статус друге српске државе јер доминантан дио извршне и законодавне власти чине људи који су грађански окренути, а многи уопште нису одступили од србофобне политике ДПС-а. Други разлог зашто Црна Гора не може бити друга српска држава јесте због тога што је већ дуги низ година чланица НАТО пакта и на корак од уласка у Европску Унију. Упркос формално коректним односима који нису ни налик оним од прије деведесет година, предстоји дуг и тежак пут ка побољшању односа између Србије и Црне Горе.