Војни коментатор Александар Радић оцењује да Србија у области набавке наоружања нема јасно дефинисан дугорочни стратешки приступ, већ да се одлуке доносе ad hoc, у зависности од тренутних политичких околности и потреба.
Он подсећа да је у јавности недавно пажњу изазвала информација о набавци кинеских хиперсоничних ракета домета око 400 километара, што је поново отворило питање правца српске одбрамбене политике и односа са различитим међународним партнерима. Према његовим речима, Србија се у Европи издваја по томе што истовремено развија војно-техничку сарадњу са Кином, док учествује и у различитим облицима сарадње са НАТО савезом. Радић истиче да такав баланс различитих партнерстава може деловати неусклађено и да указује на недостатак конзистентне спољне и безбедносне политике. Као пример наводи комбиновање војних вежби са НАТО-ом и паралелно јачање сарадње са Кином, што према његовој оцени не делује као део јединствене стратешке доктрине.
Говорећи о ширем политичком оквиру, Радић прави историјску паралелу са Албанијом у време Енвера Хоџе, када је та земља била милитаризована и у великој мери ослоњена на кинеско наоружање. У том контексту, он оцењује да савремена српска политика у области одбране, како каже, почиње да показује сличне обрасце у начину размишљања о безбедности и спољним претњама, иако се ради о потпуно другачијим историјским околностима. Радић истиче да се у јавности често ствара наратив о сталним безбедносним претњама и потреби за континуираном војном приправношћу, док се истовремено воде различите спољнополитичке поруке према различитим партнерима. Као пример наводи комбиновање сарадње и вежби са НАТО савезом, уз истовремено јачање војно-техничке сарадње са Кином, што према његовом мишљењу указује на недостатак конзистентне спољне политике.
Он такође упозорава да је систем одлучивања у области одбране у Србији затворен и недовољно транспарентан, због чега јавност нема увид у дугорочне планове развоја војног система. Због тога се, како каже, поједине набавке представљају као изоловани потези, без јасног увида у шири стратешки оквир. Према његовим речима, војна набавка у савременим условима често има и спољнополитичку димензију, јер држава кроз куповину наоружања гради односе са великим силама. Међутим, Радић наглашава да такав приступ може бити оправдан само ако је део доследне и дугорочне стратегије, а не скуп неповезаних одлука које се доносе у кратком року.