Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Српски народ у цјелини се у модерној историји готово увијек суочавао са кривицом која се са више или мање успјеха покушава наметнути. Срби су тако били суочени са наметањем кривице за Први и Други балкански рат, за покретање Првог свјетског рата. Парадокс који је био својствен након 1918. јесте да су хрватски ултранационалистички лидери, као и значајни представници КПЈ-а упорно говорили о „српској хегемонији“. Захваљујући тој лажној оптужби о „српској хегемонији“, могло се успјешно радити на разбијању државе која није била идеална, али је била на много већем нивоу државности од свега што је након ње створено.
Тако су Срби након Другог свјетског рата били криви и за то што су били припадници ЈВУО, што су хтјели да заштите народ од окупаторских одмазди. Комунистичка Југославија је због таквог става, да су сви непослушни Срби (као народ) били непријатељи идеје „братство и јединство свих народа и народности“, била исувише сурова према онима који су и према тој и таквој држави били једини лојални. Почетак деведесетих година је донио нови вид кривице који је остао све до данашњих дана. Ради се о томе да је српски национализам био једини кривац што је дошло до распада СФРЈ и да су једино Срби били учиниоци ратних злочина, а поготово злочина геноцида. Такву тезу и дан данас заступају друштвене и политичке заједнице у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, али што је врло опасно и забрињавајуће, и многе друштвене заједнице и у самој Србији који себе називају Србима.
Коријен наметања кривице која је увијек била брана тога да Срби остваре своје националне и државне идеје, а то је било ослобађање свих крајева у којима живе Срби, прво је спровoдила Аустроугарска. Аустроугарска као двојна монархија царевине Аустрије и краљевине Мађарске, је била изузетно хетерогена држава у којој је највише било припадника словенских народа. Однос аустријских и мађарских власти према Србима као најзначајнијем словенском народу који је имао своју матичну државу Србију, је био изузетно неповољан. Деценијама су ограничавана права, прије свега на слободу вјероисповјести и права српског народа као националне заједнице. Почетак интезивнијих обрачуна је кренуо окупацијом Босне и Херцеговине 1878. и анексије тог простора 1908. године. Питање окупације и анексије је било више него проблематично у српској јавности, али је то Аустроугарска монархија учинила са јасним циљем да спријечи уједињење Србије и Босне и Херцеговине као територије у којој је српски фактор био апсолутно доминантан. Велеиздајнички процес из 1909. године који је у основи био чист монтиран процес, био је покренут против 53 истакнута члана Српске самосталне странке. Оптужба се односила на то да је Српска самостална странка хтјела да оствари уједињење са Краљевином Србијом. Резултат тог процеса је помиловање од стране мађарског премијера.
Највећа оптужба са којом су се суочили како Срби у Аустроугарској тако и у Србији јесте атентат на престолонасљедника Франца Фердинанда. Краљевина Србија која је тек изашла из Првог и Другог балканског рата и која није имала никакве шансе у потенцијалном рату против надмоћне Аустроугарске, је била оптужена за организацију атентата. Тешки ултиматум који су аустроугарске власти поставиле пред Србију, није могао бити прихваћен. Аустроугарске власти незадовољне одговором су убрзо објавиле рат Србији. Кривица Србије, а самим тим и српског народа за избијање Првог свјетског рата је у околним народима, прије свега Хрватима остала до данашњег дана, упркос јасним и чврстим научним доказима да је једини кривац Првог свјетског рата било Њемачко царство. Неутемељене и бесмислене оптужбе од стране хрватског политичког и вјерског вођства, а онда и цијелог хрватског друштва које су биле уперене против српског народа, обиљежиће цијели двадесети век и прву четвртину двадесет и првог вијека.
Најзначајније оптужбе којима се хтјела наметнути кривица српском народу, тицале су се ратних злочина како из Другог свјетског рата тако и из периода распада СФРЈ. Упркос томе што је већина Срба била у ЈВУО, суђење команданту ЈВУО, генералу Драгољубу Михаиловићу ће знатно утицати на однос према Србима, прије свега од стране осталих народа који су живјели у тадашњој држави. Двоструки аршини нове, комунистичке власти су врло јасни, поготово када се у исту раван постави однос према Србима и Хрватима који су били на супротним странама у односу на партизански покрет. Однос према војним, вјерским и политичким лидерима Срба је био однос према цијелом српском народу што значи да је наметнута колективна кривица. С друге стране, суђење значајним војним, вјерским и политичким лидерима НДХ је био искључиво однос према појединцима из чега произлази индвидуална кривица. Та наметнута колективна кривица српском народу ће утицати на то да се у кључним, готово егзистенцијалним тренуцима постојања СФРЈ, српски народ као појам поништавао зарад југословенства. С друге стране, за све вријеме постојања комунистичке Југославије, сви други народи нису прелази у југословенство већ су своје национализме доводили до нивоа екстремизма што ће се материјализовати приликом распада СФРЈ. Од јединственог српског народа који је постојао у већем дијелу Југославије, комунистичке власти су управо под паролом „српске кривице“, створили црногорску, муслиманску и македонску нацију. У оквиру јединствене Социјалистичке Републике Србије, формиране су двије аутономне покрајине, Косово и Војводина, што је омогућило даљу фрагментацију српског народа, а све у циљу ограничавања српских националних интереса у будућности. Упркос противљењима на устав из 1974, Војводина и Косово и Метохија као аутономне покрајине су остале један од последњих рецидива комунистичке власти који су опстали до данашњег дана а чији статуси ограничавају српски народ да до краја спроведе државне и националне идеје.
Почетак деведесетих година је донео оно што ће опстати све до данашњег дана. Распад велике и вишенационалне државе чије су чланице гледале у друге међународне центре моћи, имао је само једног кривца, српски народ. Српском народу је наметнута кривица за избијање оружаних сукоба у Хрватској који ће прерасти у рат чија ће посљедица бити протјеривање више од 250 хиљада Срба са вјековних огњишта и готово етнички чиста Хрватска каква није била ни у периоду након Другог свјетског рата. Срби из Републике Српске Крајине су како од стране Хрватске, тако и од стране водећих политичара са Запада приказани као највећи злочинци, упркос томе што је Хрватска отпочела са нелегалном сецесијом. Запад који је због својих геополитичких интереса желио да види само једну причу, лако је пронашао непријатеља у православним и словенским Србима који нису прихватили распад државе. Таква политика Запада према Србима неће се задржати само на подручју данашње Хрватске већ ће се она проширити и на Србе у Босни и Херцеговини и на Србе у Црној Гори. Срби у Босни и Херцеговини, тачније у Републици Српској су се суочили са највећом оптужбом у историји српског народа. Прво су били предмет политичке и друштвене пропаганде, затим квазиправно оптужени, а онда и осуђени за наводни злочин геноцида из јула 1995. године. Иако се у Међународном кривичном суду за бившу Југославију, формално судило истакнутим појединцима српског народа, суштински се судило српском народу не само у Републици Српској већ Србима у цјелини. Наметнута кривица која је прерасла у sui generis aксиом, Запад је најбоље манифестовао кроз одузимање Дејтонским мировним споразумом загарантованих надлежности Републици Српској од стране Високог представника и кроз, на први поглед, необавезујућу резолуцију Генералне скупштине Уједињених нација којом се осуђује наводни злочин геноцида.
Обрачун са Србима у Републици Српској није био последњи чин политичког Запада. Међународна заједница оличена у државама Западне Европе и САД водила је изузетну кампању политичке и медијске подршке Албанцима на Косову и Метохији која је како тада тако и сада било у саставу Србије. Запад је упорно тврдио да се мора окончати хуманитарна криза на Косову и Метохији, притом потпуно свјесно занемаривиши евидентне доказе о албанском тероризму који је прерастао у отворени оружани сепаратизам. Умјесто да питање тероризма и оружаног сепаратизма препусте унутрашњим органима СРЈ, они су 24. марта 1999. године без сагласности Савета безбедности извршили агресију на једну независну државу. На тај начин, оружани сепаратизам је добио значајну предност на терену, поготово ако се има у виду и копнена агресија од стране Републике Албаније. Девет година касније, 2008. године, албански сепаратизам је формализовао сецесију на коју није имао право. Упркос постојању резолуције 1244, многе државе Запада су признале независност јужне покрајине Републике Србије.
Наметање кривице српском народу није успјело да заживи у највећем дијелу друштва. Ипак, многе јавне личности, дјелови власти и опозиције су зарад функција и економске добити, дали легитимитет тези о „српској кривици“. Када је то било потребно, испоручиван је државни и војни врх ad hoc Трибуналу за бившу Југославију. Када је власт била у тијесној вези са ЕУ наметала се парола „Европа нема алтернативу“. Када је било неопходно да се одуже за долазак на власт, прихваћени су и имплементирани Бриселски споразуми којима је присуство Републике Србије на Косову и Метохији сведено на најмању могућу мјеру. Прихватањем и имплементацијом Бриселских споразума је отворен пут заокруживања независности јужне покрајине. Упркос томе што је политичка елита прихватила све што је политички Запад тражио, српски народ није директно прихватио све наведено. Ипак, српски народ је многа наметања, између осталих и Француско-њемачки план којим се Република Србија и њена јужна покрајина признају, са више или мање отпора прихватио више као реалност, а мање као најновији напад Запада. Српском народу предстоји велика борба да прије свега створи нову политичку елиту која ће га непоколебљиво и одлучно бранити, која неће дозволити даља понижавања како Србије тако и српског народа и која ће знати да сарађује са свима на корист државе и народа, а у исто вријеме да никоме не буде слуга.