Аутор: Никола Миковић, студент
Политика је уметност могућег, а антиполитика је уметност проповедања. Живимо у времену светске надмоћи либералне демократије, огромна већина држава има систем у којем се на изборима такмиче политичке странке (које су често и уставна категорија), а она која победи добија мандат да спроведе свој програм. У политичком контексту прва реченица ове колумне је банална исто колико и реченица „небо је плаво“, али како то обично бива у Србији, велики број грађана је убеђен да зна да небо није плаво, неки су чак добили и дојаве да није.
Претходних годину дана су изнедриле у одређеном делу опозиционе јавности став да су политичке странке а приори зле и да треба да се укину у склопу надолазећег ослобођења. Овакав став се представља као побуњенички у односу на систем у коме су наводно сви исти, а чињенице ипак говоре неким другим језиком. Управо је антиполитика званична политика владајућег режима већ 13 година, он користи сваку полугу моћи коју има (поготово медије) у уништавању страначког и политичког живота ове земље. Инстинктивна реакција српског народа на ово стање је добра, он жели промене, он жели коначно да побегне из матрикса. Али нажалост и овај добар инстинкт постаје жртва погрешне артикулације, наметнуто нам је мишљење да су матрикс странке и људи, а они су само играчи, матрикс је идеја.
Наш проблем, наш систем, наш матрикс, није нехаризматични жути прелетач који неуспешно обавља функцију амбасадора у најмоћнијој земљи на свету, него гротескна идеја антиполитике која је толико дубоко усађена да нико не може са сигурношћу да одреди корене. Кроз деценије антиполитика је узимала различите облике, од комунистичког Југословена који држи митинге на Газиместану до радикала који долази на власт тако што обећава западним центрима моћи да ће ефикасно издати националне интересе, али суштина је остала иста а то је да суштине (политике) нема. Сви противници режима се слажу око тога шта је финална тачка то јест коначна победа, то су слободни избори на којима грађани по савести бирају између идеолошки различитих политичких опција.
Али начини доласка до ове тачке се радикално разликују, једна евидентно утицајна група људи је као решење предложила беспоговорно поверење месијанском колективу који ће након победе над ауторитарним режимом подарити Србији демократију. Само постоји један проблем, демократија се не подарује, она се култивише кроз један дуг временски период. Први корак у овом процесу је стварање јавног простора у којем постоји плурализам, једноумље је током историје донело много тога, али нигде никад није донело демократију. И да, веровали или не, проскрипције на друштвеним мрежама против непријатеља народне побуне нису корифеји демократије. Наравно ова појава о којој пишем има и своје практичне последице, агресивна кампања против опозиционих странака смањује шансе за смену актуелног режима, али ми не треба да променимо наш начин борбе да бисмо победили него да наша победа не би била Пирова.