Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Док је Османско царство последње године свог постојања проживљавало у хаосу и док је било изложено ратовима које су балкански народи повели за ослобођење својих територија, ,,Болесник на Босфору“ је ипак имао свог ,,доктора“ који га је одржавао у животу, Британску империју.
Када су словенски народи заједно са грчким народом кренули у ослобађање својих територија, германска династија Хановер која је владала Британијом није дозволила потпуно уништење Османског царства. То значи да је западноевропским земљама, а прије свега оних на чијем челу су биле њемачке династије било важније да сачува слабо царство него да се појаве ,,нове“ државе. Велика Британија свакако није благонаклоно гледала на јачање словенских народа Балкану, прије свега на Краљевину Србију која је стекла епитет ,,Српски Пијемонт“, али и због свог православља и блискости са Руском империјом за вријеме владавине династије Карађорђевића.
Велика Британија је несумњиво била највећа колонијална империја, имала је колоније на свим стално насељеним континентима, била је господар мора и океана, имала је главни град који је био центар трговине са великим геополитичким утицајем. Иако на подручју континенталне Европе није имала територије, она је свакако имала велики утицај прије свега због своје економске моћи. Иако Балканско полуострво није било у зони интереса Британске империје због тога што никада није владала тим простором ни на један начин, њен утицај се огледао несумњиво кроз политички утицај и то прије свега на Краљевину Грчку. Једна од најчувенијих битака Првог свјетског рата, Галипољска битка коју су водиле Велика Британија и њене колоније против Османског царства и страховит губитак прије свега у људству из британских колонија, властима у Лондону су јасно ставиле до знања да британске трупе, а камоли стална власт нема шта да тражи на Балкану. Због тога Британија није одиграла тако значајну улогу у подјели карата у Европи на Париској мировној конференцији колику је одиграла Француска.
Велика Британија, односно њена влада, се два пута у току Другог свјетског рата умијешала на простору Балкана. Прво приликом Мартовског пуча 1941. године у Краљевини Југославији када су генерали Боривоје Мирковић и Душан Симовић збацили трочлано намјесништво и владу Цветковић-Мачек. У том тренутку је Британија била једина држава на тлу Европе која је активно ратовала против Сила осовине и свакако да јој је одговарао Мартовски пуч који јој је омогућио да непријатељске снаге стави одређени број снага на Балканско полуострво. Самим тим поступком је Велика Британија преко својих агената у војсци, спровела државни удар. Већ у току Априлског рата је цијела влада Душана Симовића првом приликом отишла за Лондон умјесто да се борила уз регуларну војску против непријатеља. Заправо, циљ Велике Британије је био потпуно јасан. На тај начин је хтјела да отвори додатни фронт и отежава највећем непријатељу Европе и свијета.
На првој конференцији три велике силе (СССР, Велика Британија и САД) такозваној техеранској конференцији 1943. године је одлучено да се подрже југословенски партизани на сваки могући начин што значи и војно и технички. На тај начин су се велике силе сврстале на страну нелегитимне војске и покрета отпора ког до тада нису подржававале западне силе. Наравно, овдје треба посебно нагласити лицемјерство Велике Британије у којој се налази влада Краљевине Југославије у егзилу. Од прољећа па све до почетка јесени 1944. године савезничке снаге су бомбардовале Београд без икаквог смисленог разлога. Британске и америчке ваздухопловне снаге су биле толико безобзирне да су Београд (који није био насељен већински њемцима већ Србима) бомбардовале и на Васкрс када је погинуло највише људи.
За вријеме власти Јосипа Броза Тита и његових сведока, Велика Британија као и све остале некомунистичке државе су благонаклоно гледале на гушење људских права, убијање политичких неистомишљеника нових (комунистичких) окупатора и узурпатора. Такав приступ су имале управо због тога што у својим колонијама на тлу Африке и Азије радиле потпуно исто, спроводиле репресије над домаћим небританским становништвом. Падом Берлинског зида 1989. године, било је јасно да подијељена Европа на капиталисте и социјалисте не може опстати. То је у пракси значило да су путем балтичких република које су биле у саставу СССР-а кренуле и Словенија и Хрватска. Овај план је свакако био креиран у центрима моћи међу којима је био и Лондон.
У току распада СФРЈ, Великој Британији је посебно била интересантна Босна и Херцеговина и то највише због тога што је простор Републике Српске која је проглашена 9. јануара 1992. године насељен Србима још од средњег вијека. Тако је Велика Британија радила на два мировна споразума који су онемогућавали Републици Српској да буде оно што данас јесте у оквиру дејтонске Босне и Херцеговине. Први, Карлингтон-Кутиљеров план је омогућавао само кантонализацију на основу етничке подјеле без повезаности у овом случају српских кантона. Иако прихваћен од српске стране, Алија Изетбеговић овај споразум на наговор САД-а није прихватио и на тај начин је увукао зараћене стране у потпуни сукоб. Други, Венс-Овенов план план је тек био катастрофалан за српске интересе. Он је предвиђао подјелу Босне и Херцеговине на 10 кантона на начин да источни и западни дјелови Републике Српске никако не би могли бити повезани као што су према Дејтонском мировном споразуму. Подијељеност српског народа у постратовској Босни и Херцеговини довела би наш народ у исту ситуацију у којој су били Срби у Републици Српској Крајини, међутим, споразум је био одлучно одбачен од стране грађана Републике Српске на референдуму 1993. године. На сву срећу за српски народ дошао је Дејтонски мировни споразум који није креирала Велика Британија јер да јесте, Срби не би добили ни пола од онога што имају данас.
У годинама које су наступиле, Велика Британија је своју спољну политику усмјерила по аршинима САД-а. Тако је 1999. године била оштри заговорник обрачунавања са Србијом приликом агресије на СРЈ и давања државе албанским сепаратистима. Тако је Велика Британија 2008. године била седма држава у свету која је признала Косово* као независну државу, а све до данашњег дана, она упорно стоји при томе да и Република Србија треба да призна ,,реалност и фактичко стање на терену“. Држава која је некада била империјална сила и која је готово владала целим континентима свела се на то да притиска мање државе од својих некадашњих колонија. Оно што је чињеница јесте да Велика Британија више није ни војна, а ни економска супер сила већ да такву репутацију темљи на старој слави. Њен утицај да сама дјелује на одређене процесе више није релевантан, а тога су свјесни и њени лидери.